Mood / Food – emocije i hrana

billionphotos-744416

Proleće je, a ja nisam u Beogradu. Jedne aprilske subote moju sobu zapahnuo je miris ranog proleća, a ja sam momentalno poželela zelenu salatu sa seckanim mladim lukom i jagode. Ubrzo je sve to i bilo na kuhinjskom stolu, ali uzalud. U Italiji je malo ljudi koji bi mogli samnom da podele sreću zbog zelene salate i mladog luka u 10 ujutru, drugo ta je kombinacija bez sremskog sira prilično bleda i na kraju, ja nisam htela te nego one manje, okrugle „srpske“ jagode. Zapravo ja uopšte nisam htela hranu, u Italiji itekako ima šta da se jede. Meni je nedostajala moja porodica, moj grad i ljudi koje volim, zvuk kesa koje je moja majka subotom ujutru donosila sa Kalenića, čišćenje rotkvica, pranje jagoda i razgovor za stolom tokom (slanog) doručka, a potom odlazak u neku od prepunih bašta i lagano ispijanje kafe (Beogradjani tu veštinu doveli do perfekcije). Subotnje jutro se završilo mojim ridanjem uz Čolin „April u Beogradu“. Međutim, nakon što su tuga i nostalgija proživljene, ostatak dana je protekao u miru i lepoti proleća u Toskani i zahvalnosti što sam tu sa čovekom kojeg volim, sve uz jedan odličan capuccino.

Tamo gde je hrana dostupna, gde više nije pitanje opstanka odnos ljudi prema hrani postao je vrlo svestran i složen. Hrana ima mnogo značenja povezanih sa uspomenama, emocijama, konfliktima, potrebom za kontrolom, načinom na koji doživljavamo sebe kao i sa odnosima sa drugima. Sva ta značenja mogu da utiču na to kada, šta i koliko jedemo.

70tih godina bile su polularne psihološke teorije po kojima je razlika između gojaznih i vitkih ljudi u tome što ovi prvi više jedu iz emotivnih razloga. Smatralo se da gojazni češće jedu jer im je dosadno, kada su ljuti, anksiozni ili žele da se smire i uteše, dok vitki jedu kada su gladni. Danas znamo da nije tako, već da većina nas jede motivisana emocijama, odnosno da je za većinu nas hrana povezana sa zadovoljstvom, utehom, uznemirenošću, olakšanjem….Hrana je povezana sa emotivnim životom i može da ima ulogu moćnog regulatora emocija. Takođe, hrana po sebi proizvodi unutrašnje konflikte kod ljudi, jer je povezana sa međusobno suprotstavljenim značenjima. Na primer, domaćice su često u poziciji da spremaju kolače za svoju porodicu negirajući sopstvenu želju za istim. Izraz „zabranjeno voće“ reflektuje drugu vrstu konflikta – zadovoljstvo naspram krivice, koja se često manifestuje u vidu noćnih pohoda na frižider i jedenja krišom. Tu je i ona čuvena da „sve što je dobro ili je nemoralno, ili je ilegalno, ili goji“, to jest problem da zdrava hrana najčešće nije i omiljena, tako da restoran brze hrane uglavnom pokupi više dečijih ovacija od maminog ručka.

Priprema hrane za druge je i način na kojim možemo da pokažemo ljubav i brigu za drugog, a jedenje pažljivo spremljene hrane i pružanje zahvalnosti i komplimenata je jednostavan način da tu ljubav prihvatimo i uzvratimo.

Zahvaljujući povezanosti sa različitim emocijama i stanjima hrana je i moćno sredstvo komunikacije. Ne samo da su pojedine metafore inspirisane ishranom poput „sit sam svega“, već su i naša ponašanja u vezi sa hranom često vrsta poruke. Tako kada neko odbija da jede, to je često znak za „nesrećan sam, tužan sam, zabrinut“, kada nam kupe skupu bombonjeru poručuju nam da smo posebni, kada kažu „spremi mi nešto slatko“ to često znači „potrebna mi je pažnja i briga“. Hraneći decu, mi ih učimo i značenjima koja ta hrana može da ima, pa ako uplašenom, tužnom, ili detetu u bolovima nudimo slatkiše, ono će na učiti da su oni efikasan način za izlaženje na kraj sa emocijama.

Hrana se često vezuje za osećaj kontrole, samodisciplinu, čak i čvrstinu karaktera, zbog čega se često mogu čuti predrasude prema gojaznim ljudima, koje neki smatraju lenjim, beskarakternim, čak i glupim, prljavim. Istina je da dijetetski režim po sebi, odnosno nastojanja da se ekstremno kontroliše ishrana, kojima su gojazne osobe često podrvgnute, dovodi do epizoda prejedanja i gubitka kontrole nad jelom. Takođe, gojazne i osobe skolne prejedanju često imaju izraženu kontrolu u većini aspekata svog života pa im je gubitak kontrole nad hranom jedini „odušak“. Istraživanja pokazuju da su judi skloni emocionalnom jedenju naročito ranjivi u stresnim situacijama, a intenzitet prejedanja je i u korelaciji sa intenzitetom negativnih emocija koje osobe osećaju. Omiljena hrana u tim trenucima je „comfort food“, hrana za utehu, koja je po pravilu ukusna i obiluje mastima i šećerom.

Većina nas ponekada koristi hranu kao utehu kada smo tužni, uplašeni, anksiozni, usamljeni, uznemireni, iscrpljeni. To nas ne čini ni čudnim, ni bolesnim, čini nas ljudima. Važno je da se to ne dešava prečesto i da to ne bude jedini i dominantni način kontrole emocija i rešavanja konflikata. Emocionalno jedenje nije poremećaj, ali preterana sklonost da se emocije i stresna stanja „leče hranom“ može biti rizik za razvoj gojaznosti, narušiti naše telesno zdravlje, a pre svega neće otkloniti uzrok nelagodnosti, rešiti probleme na duge staze niti promovisati duhovni rast. Slično, nema ničeg lošeg u nastojanju da se uredno i zdravo hranimo, naprotiv, ali osednutost zdravom hranom i preterana kontrola mogu opteretiti život brigom i ugroziti mentalno zdravlje. Sa emocijama, kao i sa hranom, treba znati prepustiti im se, osetiti ih, ceniti, i kada dođe pravi momenat, zaokružiti iskustvo i završiti.