Ničeg previše, pa ni vode

billionphotos-2325381Život je nastao u moru i u prvo vreme opstajao je samo tamo gde ima vode. Pre nekoliko stotina miliona godina životinje su počele da izlaze iz vode i nastanjuju kopno. Vodene životinje, kao što znamo mogu da provedu malo vremena van vode. Međutim kopnene vrste poput naše plod su evolutivnih koraka i tvorevina koji su određenim vrstama omogućavale da polako napuštaju vodeno okruženje. Sposobnost koju smo stekli i koja nam omogućava da neophodnu vodu „nosimo sa sobom“ je sposobnost filtriranja, a organ koji tu funkciju obavlja je bubreg. Međutim stalna potreba za vodom je idalje tu, jer je voda u suštini osnovni gradivni element našeg tela, čineći oko 60% njegove mase. Kako je ta voda raspoređena?

Pretežno se nalazi u unutrašnjosti ćelija (oko 2/3), dok se ostatak nalazi u ekstraćelijskoj tečnosti (oko 1/3). Ono što ih razlikuje je koncentracija jona u inter i intraćelijskom prostoru. Joni natijuma se pretežno nalaze u vanćelijskom prostoru, dok su joni kalijuma glavni element unutrašnjosti ćelija. Odnos između natrijuma i vode reguliše osmolarnost. Osmolarnost je količina rastvorene supstance rastvorena u litri rastvora. Osmolarnost naše krvi je izrazito konstantna. Kada pojedemo nešto slano, koncentracija natrijuma u krvi raste povećavajući osmolarnost, koja može biti ponovo umanjena unosom vode. Međutim šta se dešava kada kupimo slani kreker, a zaboravimo da kupimo vodu? Dolazi do lučenja vazopresina, antidiuretskog hormona koji se proizvodi u hipotalamusu i izlučuje u krvotok iz hipofize. Vazopresin nam pomaže da štedimo vodu a njegova aktivacija prethodi osećaju žedji omogućavajući nam da izdžimo duže periode daleko od izvora vode radeći nešto drugo osim neprestanog unosa tečnosti. Usled dejstva ovog hormona urin postaje koncentrovaniji (tamniji) i ređe uriniramo. U našem mozgu postoje osmoreceptori izuzetno osetljivi na koncentraciju natrijuma i u stanju su da registruju i najmanje promene, čak i one izazvane jednim krekerom, koje mogu biti poništene ili unosom vode ili dejstvom vazopresina. Ipak, ako posmatrate ljude danas, u gradu, po parkovima, na poslu, ili predavanjima, uočićete da većina nas ide naokolo sa mobilnim izvorom vode, čuvenom plastičnom flašicom od pola litre ( i više), pijuckajući svako malo. Možda ste se zapitali kako smo preživeli sve one godine bez „izvora života“uvek pri ruci.

Izgleda da pored fizioloških mehanizama na naš unos vode utiče i industrija flaširane vode putem marketinga. Citiraću svog profesora endokrinologije : „Spakujem u flašicu nešto što ima svuda oko nas i besplatno je  i uz dobar marketing prodajem u velikim količinama“. Ono čime se danas većina proizvođača (ili bolje pakovača) flaširane vode diči je nizak sadržaj natrijuma, što je vanserijski marketinški trik. Koncentracija natrijuma u vodi, čak i onoj gradskoj, odnosu na jedan kreker je zanemarljiva, a naše telo čak i sa celom kutijom krekera može da izađe na kraj. Bilo koja voda (ne morska naravno) je u stanju da smanji koncentraciju natrijuma u krvi posle gotovo svakog jela.

Ne samo da zanemarujemo značajne informacije iz svog tela o količini vode koja nam treba, i potcenjujemo dar našeg organizma da odlaže potrebu za konstantnim unosom vode, mi ignorišemo i poruke nadležnih da je voda sa česme bezbedna za piće (negde manje, negde više, naravno postoje mesta i gradovi u kojima nije) dok slepo verujemo da je svaka voda koja dolazi iz supermarketa dobra. Ono što svi znamo je da je gradska voda jeftinija i da manje ugrožava životnu sredinu. Možda smo ranije više verovali državi u kojoj smo živeli, ali koliko se sećam, jedina voda koju smo kupovali bila je kisela, i eventualno neka banjska za one koji su imali specifične zdravstvene probleme. Deci je bilo najslađe da je umorni, žedni i znojavi od igre piju direktno sa slavine. Ispred fontane na trgu Nikole Pašića uvek je bio red za pijenje vode. Ne znam da li je nekoga ubio hlor, koji se, ako ćemo da verujemo nadležnima koristi u dozvoljenim količinama. Hemičari pak kažu da je ono što vodu iz česme ponekada čini belom naprosto kiseonik. Uz poštovanje svačijeg ukusa i preferencije prema raznim vrstama vode iz raznih razloga, važno je da se osvrnemo i na istraživanja koja pokazuju da smo stalno izloženi porukama proizvođača flaširane vode koje promovišu ideju da je voda isto što i zdravlje, koje se sa povećanim unosom vode i samo poboljšava u nedogled.  A šta kaže nauka?

Pre nekoliko godina Heinz Valtin, profesor fiziologije i specijalista za funkcionisanje bubrega, odlučio je da utvrdi da li sveopšte prihvaćeni savet da treba piti osam čaša vode dnevno (8 x 8 unci, odnosno 8 čaša od oko 220 ml) može biti naučno potkrepljen i objavio svoje nalaze u Američkom žurnalu za fiziologiju – Regulatornu, integrativnu i komparativnu fiziologiju. Njegov odgovor je da kod normalnih, zdravih ljudi, koji nisu izloženi većem fizičkom naporu, unos velikih količina vode ne šteti, ali ni ne doprinosti zdravlju. Valentin navodi da  za ljude koji imaju kamen u bubregu, sklonost ka urinarnim infekcijama, žive u toploj klimi ili rade na visokim temperaturama unos većih količina tečnosti može biti blagotvoran. Valtin dovodi u pitanje i dva rasprostranjena mita o unosu vode: da kada osetiš žeđ već kasno i da taman urin ukazuje na dehidrataciju.

Kada izvor života postane opasan po život

Preterana hidratacija može biti posledica činjenice da pijemo više vode nego što su bubrezi u stanju da izbace putem urina što može da dovede do preteranog akumuliranja vode u telu (bubrezi mogu da izluče oko 800 ml do litar vode na sat). S druge strane sposobnost tela da se oslobodi viška vode može biti smanjena usled određenih medicinskih stanja, dok neke mentalne poremećaje, poput šizofrenije može da prati kompulsivno pijenje vode. Moguće posledice preterane akumulacije vode u telu su hiponatremija i intoksikacija vodom. Hiponatremija, kovanica jedne grčke i jedne latinske reči koja bukvalno znači „premalo soli u krvi, je stanje koje karakteriše opasno niska koncentracija natrijuma u krvi. Neki od simptoma hiponatremije su slabost i bolovi u mišićima, i gubitak svesti. Ozbiljni slučajevi hiponatremije mogu dovesti do prave intoksikacije vodom, bolesti čiji su simptomi glavobolja, umor, mučnina, povraćanje, često uriniranje i mentalna dizorijentacija.

Kako navodi magazin „Scientific American“, dvadesetosmogodišnja žena je umrla u Kaliforniji nakon takmičenja u ispijanju vode. Nakon što je popila 6 litara vode za Nintendo konzolu kao nagradu, Jennifer je povraćala, uputila se ka kući sa snažnom glavoboljom, i ubrzo umrla od intoksikacije vodom. Isti magazin navodi još neke tragične primere poput dvadesetjednogodišnjeg mladića koji je 2005 preminuo nakon što je bio prisiljen da popije preterane količine vode između nekoliko rundi sklekova u hladnom podrumu. Takođe, neki korisnici ekstazija umrli su nakon konzumiranja velikih količina vode u nastojanju da se rehidriraju nakon duge noći provedene u plesu i znojenju. Jedna studija je pokazala da oko 1/6 maratonaca razvije neku vrstu hiponatremije usled prevelikog unosa vode.

Najveći broj slučajeva trovanja vodom nije rezultat prostog preteranog unosa vode, već kombinacije preteranog unosa tečnosti i povečane sekrecije vazopresina. Lučenje vazopresina intenzivira se u periodima fizičkog stresa (poput maratona), i usled njegovog dejstva telo može da zadržava vodu čak i kada je osoba pije u velikim količinama. Tokom stresa, usled uticaja vazopresina, kapacitet bubrega za izlučivanje tečnosti može da padne i na 100 ml na sat, pa bi 800 ml unete vode dovelo do povećanja ukupne količine telesnih tečnosti, čak i uprkos znojenju. Lekari smatraju da dok vežbamo ne bi trebalo da pijemo više tečnosti nego što je izgubimo znojenjem.

Koliko vode treba piti?

Fiziologija je složena disciplina i ne treba svi mi da svaki dan mislimo o hipotalamusu i vazopresinu, ostavimo to lekarima. Takođe merenje ukupne zapremine izlučenog urina ili znoja bio veoma nepraktičan način da odredimo koliko tečnosti treba da unesemo. Sve to komplikuje činjenica da vodu unosimo i jedući namirnice poput voća i povrća. Naravno da ćemo u avgustu na put (naročito gradskim prevozom), ili u dužu šetnju poneti flašicu kupovne, ili gradske vode. Priroda nam je dala, ne samo jednostavan već vrlo personalizovan metod utvrđivanja kada i koliko tečnosti treba da pijemo. Ukoliko ste zdravi, ili ukoliko vaš unutrašnji barometar nije neuravnotežen usled dejstva psihoaktivnih supstanci ili starosti – pijte kada ste žedni!