Vidi kako Milica lepo jede, a ti…?

Na svet ne dolazimo sa uputstvom za upotrebu, ali smo zato opremljeni emocijama, brojim hormonima, neurotransmiterima i drugim složenim fiziološkim mehanizmima koji stimulišu povezivanje sa nama bliskim i važnim osobama, olakšavaju da uskladimo korake u zajedničkom plesu, omogućavaju da se radujemo, ali i patimo, brinemo i očekujemo najbolje za one koje volimo. Kada dete neće da jede (ili ne jede onoliko koliko i šta roditelj smatra da je optimalno)  briga i rastuće osećanje straha i bespomoćnosti stimulišu roditelje da, manje ili više svesno, razvijaju različite strategije koje od obroka mogu da naprave prave male „igre bez granica“.

Jedna od tih strategija je poređenje sa drugom decom poput „Vidi, Maja je već pojela svoj grašak, a ti?“, „Gledaj kako Stefan lepo jede, a ti samo mrljaviš“. Ista tehnika se koristi i u neprehrambenom domenu „ Kada li ćeš ti početi da učiš tako lepo i dobro kao Zorica.“

Deca ovakve stvari ne podnose, ne samo ona kojoj su upućene ove grozne poruke i kod koje iste uglavnom izazivaju bes, ne podnose ih ni deca koja su navedena kao uzori, a koja najčešće pomisle: „Zemljo otvori se i progutaj me“. Većina nas ima uspomene ne neke od takvih poređenja. Na primer, oduvek sam obožavala supe, na moju sreću, dok vršnjaci iz moje familije uglavnom nisu voleli da je jedu, na svoju i moju nesreću. Na svakom većem porodičnom ručku čulo se „ ….vidi kako Jovana jede supu…“. Meni se od blama javljala želja da nekako uronim u taj tanjir supe i da se sakrijem, a šta su tek ta druga deca za stolom poželela da urade sa mojom glavom i supom, možda je bolje da ne znam, garant su me mrzeli u tim trenucima.

Ovakve poruke mogu da obeshrabre kritikovano dete stvarajući mu osećaj neadekvatnosti i inferiornosti u odnosu na drugo dete koje vidi kao uvaženo. Metod može biti i efikasan- dete može da počne da prazni tanjire, ili redovno skuplja svoje igračke. Međutim velika je verovatnoća da je taj cilj dete postiglo motivisano anksioznošću i željom da se prestigne drugo dete, a ne željom da unapredi sebe.

Kada govorimo o izgradnji zdravih navika u ishrani, prazan tanjir nije dovoljan kriterijum. Treba da se pitamo pomažemo li detetu da izraste u nezavisnu, pametnu, solidarnu osobu koja će umeti da se snađe u konfliktim situacijama, ili ga učimo da bude takmičarski nastrojen i posmatra druge kao rivale gledajući na pobedu kao nešto što treba uvek izvojevati nad drugima, a nikada u odnosu na sebe samog.

Ako želite da date detetu dobar primer ispričajte mu priču o nekom detetu koje nije prisutno, ili izmišljenu priču o nekom mališanu koje ono ne poznaje. Recite mu kako je eto i taj mališa imao isti problem, kako nije hteo da jede, ili je jeo vrlo sporo, ali je na kraju uspeo da nauči da lepo pojede svoj obrok. Dodajte i da su sada svi oko tog dečaka (na primer) srećni – i roditelji i vaspitačica i prijatelji jer je on postigao taj veliki uspeh. Uz ovakvu priču mi idalje poručujemo detetu da je to nešto što se može savladati, da je lako (što zapravo i želimo da poručimo kada za primer uzimamo drugare ili brata i sestru), ali ga i motivišemo mogućnošću da i samo obraduje svoje bližnje i dobije komplimente. Sve to bez neprijatnih situacija i stvaranja rivaliteta.