Tajna efikasnosti emocionalnog jedenja

billionphotos-1847569Emocionalno jedenje je prehrambeno ponašanje tokom kojeg osoba na psihički stresnu situaciju odgovara nekontrolisanim unosom visokokalorične hrane, čak i u odsustvu gladi. Stres se u ovom slučaju ogleda u fizičkoj ili emocionalnoj reakciji od koje organizam pokušava da se zaštiti. U tim situacijama preferira takozvana „comfort food“, to jest hrana koja „teši“, a predstavlja kombinaciju slatkog i masnog, poput čokolade, odnosno slanog i masnog, poput čipsa. Izgleda da su za tu preferenciju odgovorni hormoni koji se luče u stresnim situacijama: kortizol, adrenalin i noradrenalin, a u poslednje vreme se sve više govori o ulazi neuropeptida Y. Emocionalno jedenje je donekle neočekivan odgovor na stres budući da fiziologija stresnog odgovora generalno nije kompatibilna sa potrebom za jelom, budući da usporava varenje. Međutim, hroničan stres i preterano lučenje kortizola kod nekih osoba može da dovede do povećanja apetita i karakterističnog akumuliranja masnih naslaga u predelu abdomena. Istraživanja potvrđuju da nas stres može voditi ne samo ka većem unosu hrane, već i promovisati lakšu akumulaciju masnih naslaga. I frustracija koju donose dijete može prouzrokovati anksioznost i stres, proizvodeći plodno tle upravo za epizode emocionalnog jedenja.

U čemu je tajna emocionalnog jedenja na psihološkom planu? Na stranu kortizol i svi prijatni oseti koje izaziva kockica čokolade, to je samo bonus koji pojačava njegovu moć. Jedan od najčešćih uzroka emocionalnog jedenja je potreba za distrakcijom, za bežanjem od sada i ovde, od neprijatnih misli i emocija sa kojima ne želimo da se suočimo. U tom smislu ono se mnogo ne razlikuje od sklonosti studenata da u ispitnim rokovima čiste svoje stanove po apotekarskim standardima, ili od pravljenja „predstave“ sa pevanjem i omiljenom igračkom ispred deteta dok prima vakcinu. Emocionalno jedenje je vrlo moćna distrakcija, i upravo zato što osoba nastoji da skrene pažnju unutrašnjih misli i stanja, uspeva da jede preko granica sitosti i ne oseti neprijatnost zbog preteranog jela, koju bi u drugoj situaciji osetila.

Ljudi histerično jedu i plaču samo u holivudskim filmovima koji često karikirano predstavljaju žene kako nakon nekog ljubavnog debakla pričaju sa drugaricom preko telefona, gledaju film, plaču i dave se u sladoledu, ili čokoladnoj torti. Ako razmislite, u realnom životu, kada su ljudi obuzeti tugom, dok plaču, ne jedu, čak šta više nije im do jela. Čak i ako ste skloni emocionalnom jedenju, prisetite se trenutaka prave tuge ili ljutnje. Ne verujem da ste urlali na nekoga i jeli u isto vreme, naprotiv, svađe u glavnom prekinu ručak. Pre ćete pohrliti za tortom ako ste bili ljuti, a ništa niste rekli.

Ne izazivaju emocije ili neprijatnosti jedenje, već naša nastojanja da od njih pobegnemo. Pošto su danas tuga i tugovanje socijalno neprihvatljivi, te sve više ljudi ne zna kako da se nosi sa sopstvenim negativnim emocijama niti da podnese tuđe, ne iznenađuje što su upravo različiti patološki fenomeni vezani za ishranu poput gojaznosti (ali i bolesti zavisnosti) problemi današnjice.