Kada se dete razboli

Kada se dete razboli*

*Tekst originalno objavljen na sajtu “Pričajmo o tome”

Život je jedna sekvenca iskustava koja uključuju nas i prepliću se sa životnim iskustvima nama bliskih ljudi. Naročito tokom prvih godina života odnosi sa roditeljima, bližnjima i drugim brigujućim osobama postaju konstitutivni deo dečijih doživljaja. Ti odnosi su aktivni i osnovni element koji detetu omogućava asimilaciju iskustava  i razvoj.*

Bolest deteta, naročito ako je reč o teškim bolestima za roditelje je izuzetno bolno iskustvo. Roditelji teško podnose i samu pomisao da njihovom detetu preti bolest, ili smrt. Ljudska zajednica raspolaže serijom koncentričnih sfera oko deteta koje se razbolelo u čijem je centru samo bolesno dete, direktno izloženo patnji. Zatim je tu majka, porodica i složena mreža svih onih koji su uključeni u oporavak i negu deteta. Međutim proces ne obuhvata samo aktivnu komponentu već i suočavanje sa bolnim stanjima i  podnošenje sadržaja koji nas dotiču na najintimnijem i najdubljem nivou, menjajući nas i omogućavajući nam da rastemo. Ako se osvrnemo na naša sećanja i analiziramo put izazova zvan naš život uvidećemo da smo u izrazito bolnim situacijama gubili dosta, ali da nam je verovatno upravo tada puno dato. Traumatska iskustva često proizvode tektonske poremećaje u onima koje zadese, i često ostaju kao nešto „nesvareno“, neprevaziđeno, kao bolno mesto kome izbegavamo da se približimo. Međutim ona u nama mogu da probude izuzetnu snagu, nove izvore energije, nade i vitalnosti, snažne emocije i povežu nas sa drugim ljudima. Reč je o dragocenim resursima i za osobu i za čitavo društvo.

Bolest deteta predstavlja surovi napad na roditeljstvo, na osećaj smisla postojanja, na roditeljski osećaj svemoći koji često bude prebačen na lekara od koga se očekuju nadljudske sposobnosti. Pred roditelje izloženim strahu od gubitka potomstva, planova, smisla minulog vremena i budućnosti biva postavljen težak zadatak- da podnesu svoj bol, svoj strah, svoj nemir i ostanu otvoreni za patnju, zbunjenost, bol i strah svog deteta, da ih prime u sebe, zadrže, obrade i pomognu svom detetu da izdrži, osmisli i konstruktivno prevlada to neprijatno iskustvo. Cilj ovog teksta je da roditeljima u tome pomogne.

Kako dete doživljava bolest?

Sposobnost deteta da razume uzroke bolesti u velikoj meri zavisi od uzrasta. Literatura upućuje na uzrast od 6-7 godina kao prelazni period tokom kog se opažanje bolesti značajno menja. Malobrojni su mališani na predškolskom uzrastu koji mogu da shvate poreklo bolesti i uglavnom se koriste neki uopšteni termini koji označavaju zastrašenost poput „bau, bau“. Malo dete primećuje da se događa nešto važno, oseća se umorno, drugačije nego uobičajeno, oseća bol i vidi da se držanje roditelja promenilo. S druge strane ne može da pojmi šta mu se događa. Predškolsko dete može da doživi bolest kao posledicu neposlušnosti, kršenja nekih roditeljskih pravila te bolest može da proizvede osećaj krivice koji ponekad prate anksioznost i depresivna osećanja. Tome mogu da doprinesu i roditelji ako koriste lekarske figure da zastraše decu kada su nevaljala. Neki roditelji koriste pretnje poput: „Smiri se ili ću zvati lekara da ti da bocu!“. Efekat takvih metoda je stvaranje negativne slike o medicinskom osoblju i pojačan strah od tretmana kada je jednom zaista potreban što čini lečenje još traumatičnijim.

Dete na školskom uzrastu počinje da razume, u početku na površnom i osnovnom nivou pojam bolesti kao posledicu dejstva infektivnih činilaca. Iako se taj uticaj u početku doživljava kao nešto gotovo magično, ovakvo shvatanje omogućava da se uzrok bolesti prebaci u spoljašnost umanjujući osećaj krivice samog deteta.

Psihološke i relacione posledice bolesti

Ana Frojd navodi da suočeno sa telesnom bolešću dete može reagovati na različite načine pri čemu kao najčešće navodi dva obrasca reagovanja: povlačenje od sveta odnosno preteranu potrebu za pažnjom.

Dete opaža i promene u domenu osećanja. Znamo da se većina roditelja ophodi drugačije prema detetu kada se ono razboli u odnosu na način ponašanja prema njemu kada je zdravo. U sličnim situacijama bolesno dete dobija više pažnje i emocija od svojih roditelja (naročito majke) spremnih da mu ugađaju pa čak i zaborave na vaspitne mere. Anksiozni, uznemireni i zabrinuti roditelji često zauzimaju permisivan stav. Neki autori smatraju da je takav stav roditelja, posebno majke posledica nesvesnog osećaja krivice za neprijatno i bolno stanje svog deteta koje pokušavaju da umanje izrazito zaštitničkim stavom i udovoljavanjem svim detetovim željama. Paradoksalno kod deteta ove promene u roditeljskom ponašanju mogu proizvesti još veću nesigurnost i strah jer predstavljaju gubitak poznatih oslonaca i referentnih tačaka. Ne samo da bolest menja njegovo unutrašnje stanje, već ni spoljašnja sredina više nije ista i dete ostaje bez uporišta u kome bi moglo da nađe osećaj sigurnosti i povrati narušenu ravnotežu. S druge strane moguće je da se detetu dopadne upravo taj novi odnos sa roditeljima i da, neželeći da se odrekne privremenih privilegija, doživi ozdravljenje kao traumu.

Normalno je i da dete tokom bolesti izgubi sveže naučene oblike ponašanja. Tek stečeni kapaciteti i još uvek nedovoljno konsolidovane i uvežbane veštine bivaju prve zaboravljene u takvim okolnostima. Često se desi da nakon preležane bolesti dete ponovo mora da se uči ponašanjima kojima je prethodno već ovladalo, mada  to ponovno učenje teče brže i jednostavnije nego ono prvobitno.

Jedna od posledica bolesti koje dete najteže prihvata je ograničena mogućnost  kretanja, jer su upravo pokret i kretanje važan element razvoja i način na koji naročito mlađa deca istražuju i upoznaju svet oko sebe.

Doživljaj bola

Bolest je kako joj i sam naziv govori uglavnom praćena bolom, što onim koje prouzrokuje samo telesno stanje, što onim koje donosi sam tretman, od vađenja krvi, do injekcija. Psihološka komponenta, to jest doživljaj bolne situacije ima značajan uticaj na intenzitet doživljenog bola. Što je dete uplašenije to se prag bola snižava i doživljaj bola je veći. Istraživanja pokazuju da anksioznost roditelja povećava percepciju bola kod deteta tokom medicinske intervencije kojoj je podvrgnuto. Kod hospitalizovane dece strah uglavnom potiče iz tri izvora:  odvojensoti  od roditelja, vremena provedenog daleko od doma, bola tokom vađenja krvi i primanja injekcija.

Bol je neprijatno iskustvo za sve, a naročito za decu koja ne mogu da daju nikakav smisao ili značenje patnji kroz koju prolaze. U tome ih s jedne strane ograničavaju njihove sposobnosti mišljenja i još uvek nedovoljno razvijen kapacitet za obradu emocija, a s druge tendencija odraslih da im  ne daju nikakve ili pak nepotpune i nejasne informacije o njihovom stanju. U shvatanju bola i njegovoj obradi na mentalnom planu centralnu ulogu ima roditelj i drugi odrasli u blizini (medicinsko osoblje) koji treba da pomognu mališanu da shvati i prihvati šta se dešava i to mentalno obradi na razvojno adekvatan način. Najteža uloga za roditelja koji je i sam jako uplašen i potrešen prizorom svog deteta u patnji, je da nastavi da obavlja funkciju podrške i potpore.

Iako često najviše pažnje i brige izaziva dete koje na bolest ili tretman reguje burno, glasno, plačem, psihologe više brinu deca koja patnju i bol podnose mirno, tiho i gotovo uopšte ne pričaju o tome šta se dešava pri čemu roditelji ne čine ništa da bi mu pomogli da se „izduva“ i ispolji svoja osećanja i misli.

Takođe predškolska deca koja nemaju još uvek razvijen pojam vremena i uzroka i posledice, ne povezuju bolnu injekciju sa prestankom bolova (poput odrasle osobe u velikim bolovima koja se gotovo raduje injekciji analgetika), već trpe i kriju bol jer se plaše injekcije.

Dešava se i da roditelji iz sopstvene anksioznosti i nemogućnosti da podnesu patnju svog deteta negiraju njegov bol.

Dete sa svoje strane opaža njihov strah i reakciju na njegovo stanje pa i samo negira svoju patnju da bi ih zaštitilo. Umanjivanje dečijeg bola često se ispoljava kroz izjave poput „Pa ne boli baš toliko“, „Preteruješ“, „Ti si veliki dečak, a a veliki dečaci ne plaču“ usled kojih dete zaista može da prestane da pokazuje svoju patnju, jer da bismo pokazali da nam je teško potrebno je da imamo poverenja, da se osećamo prihvaćeno i shvaćeno.

 

Kako pričati sa detetom o njegovoj bolesti i tretmanu?

Obaveštenost o bolesti je pravo deteta i obaveza onih koji ga leče. Objašnjenja treba da budu pravovremena, data jednostavnim jezikom i primerena uzrastu deteta. Važno je imati adekvatan pristup, ne varati, ne obmanjivati, ne lagati, a naročito ne činiti to kada dete traži objašnjenje i postavi pitanje.

Kada se dete boji ili trpi bol i pita nas šta se dešava, treba se uzdržati od obmanjivanja i objasniti polako, smireno, tolerantno i postojano šta se dešava. Što je dete mlađe to razgovor treba da bude vremenski bliži bolnom događaju, a upotrebljeni izrazi jednostavniji, konkretniji, rečenice kraće i konciznije. Na svakom uzrastu možemo se pozvati na svet fantazije, magije ili crtanih filmova. Takođe što je dete mlađe to objašnjenja treba da idu manje u dubinu, dovoljno je ograničiti razgovor na ono što je dete videlo ili što videti (ako ga čeka vađenje krvi na primer).

Sa razvojem raste dečija sposobnost za obradu i zadržavanje složenih informacija i razumevanje uzroka. Zašto se razbolelo? Zašto ga boli? Zašto idemo kod doktora? Tek nakon šeste godine dete može da shvati odnos bolesti i tretmana i razume da je ponekada bolna intervencija neophodna da bi se ozdravilo i bilo bolje.

Ako su informacije koje treba preneti detetu složenije, kao u slučaju hroničnih ili teških bolesti, stvari se komplikuju i u tom slučaju roditelji mogu da traže podršku i pomoć psihologa ili medicinskog osoblja.

 

*U uvodu korišćen materijal iz knjige „Papini, M., Tringali, D., Lauro-Grotto, R. (2011) La nostra era una vita normale. Sorbello Ed.“