Šta je dijabetes?

 Glukoza je jednostavan šećer, monosaharid i glavni izvor energije za naš organizam. Glikemija je nivo glukoze u krvi. Čitav jedan niz hormonalnih mehanizama i kontra-mehanizama u našem telu zadužen je da glikemiju održava što stabilnijom. Iako su šećeri osnovno gorivo našeg organizma, zalihe šećera u našem telu su relativno male. Energetska vrednost celokupne zalihe ugljenih hidrata uskladištenih u našoj jetri i mišićima u obliku glikogena (polisaharid i osnovni oblik skladištenja šećera) je oko 2000 kilokalorija. To je prilično malo u poređenju sa oko 70 puta većim energetskim zalihama u vidu masti (oko 140.000 kalorija), odnosno 10 puta većim u vidu proteina (oko 24.000 kilo kalorija). Dakle šećer – glukoza je naša osnovna energetska moneta, a većina naših energetskih zaliha je u lipidima i proteinima, slično kao što u novčaniku imamo novčanice za aktuelne troškove, a štedimo u zlatu, akcijama i nekretninama.

Glavna zvezda ove priče je pankreas (gušterača), koji je poput nekakvog finansijskog posrednika zahvaljujući čijim aktivnostima i uticajima se vrše energetske transakcije u našem telu. Kada je koncentracija ugljenih hidrata u krvi visoka deponuju se i pretvaraju u masti i obrnuto, u situacijama niske koncentracije šećera u krvi troše se zalihe ugljenih hidrata, sagorevaju proteini i masti. Pankreas je žlezda koja se nalazi u našem stomaku i ima dve funkcije: egzokrinu – proizvodi sokove koji služe za varenje hrane i endokrinu (luči hormone) za koju su zadužene ćelije takozvanih Langerhansovih ostrvaca. Među pomenutim ćelijama nalaze se i beta ćelije koje luče hormon insulin, kao i alfa ćelije koje luče njegov antagonist, hormon glukagon. Za ova dva hormona kažemo da su antagonisti zato što imaju obrnuto delovanje na organizam, ni je dan nije ni dobar ni loš po sebi, oba su nam potrebna i važna za održavanje stabilnog nivoa šećera u krvi pa time i normalno funkcionisanje organizma.

Insulin se luči pod uticajem dva različita mehanizma. Prvi se odnosi na bazalnu proizvodnju insulina, a drugi prati unos hranljivih sastojaka, naročito hrane bogate šećerima koja momentalno dovodi do pojačanog lučenja ovog hormona. Šta radi insulin? Insulin obavlja vrlo važan zadatak – omogućava apsorpciju šećera, to jest njegov ulazak u ćelije našeg tela aktivirajući transporter Glut4 u njihovim membranama. Malobrojne  su ćelije u koje glukoza može da uđe bez aktivnosti insulina, a to su ćelije centralnog nervnog sistema i crvena krvna zrnca. Takođe, kada uneta energija prevazilazi naše trenutne energetske potrebe, višak šećera se ostavlja na stranu, to jest skladišti i štedi u formi glikogena i masti, a insulin taj proces olakšava. Zato se kaže da je efekat insulina suštinski anabolički, što znači gradivni, jer stimuliše sintezu zaliha masti za periode gradi, ali i proteina u vidu mišića.

Dakle svaki put kada jedemo, povećava se glikemija i posledično pojačava proizvodnja insulina koji nam omogućava da uneti šećer iskoristimo odnosno sačuvamo ono što pretekne. Međutim i stres podstiče lučenje insulina, jer je u stresnim situacijama (borbe ili bega) važno da imamo šećer na raspolaganju. Hormoni stresa adrenalin, noradrenalin i kortizol utiču na povećanje glikemije koja podstiče lučenje insulina koji treba da učini prisutnu glukozu dostupnu ćelijama.

U situacijama gladovanja na scenu stupa glukagon koji se luči, suprotno od insulina, kada je glikemija niska, to jest u stanjima gladovanja, odnosno tokom fizičkog napora, vežbanja na primer. Glukagon ima katabolički efekat, oslobađa prethodno uskladišteni glikogen, vraćajući novo glukoze u krvi na normalu i suprotno od insulina stimuliše ćelije u pravcu sagorevanja masti i proteina pre nego ugljenih hidrata, mobiliše lipide u masnom tkivu čineći ih dostupnim za sagorevanje.

Zahvaljujući ovom plesu između insulina i glukagona, možemo da jedemo nekoliko puta dnevno, uskladištimo energiju u vidu glikogena radom insulina i oslobađamo po potrebi dejstvom glukagona. Naravno u celu priču uključeno je još mnogo hormona i drugih fizioloških aktera ali oni neće biti predmet ovog teksta.

Dijabetes mellitus (DM), ili šećerna bolest je hronični sindrom koji karakteriše sekundrna hiperglikemija (povišen nivo glukoze u krvi) koja može biti posledica defekta u lučenju insulina, ili problema u njegovoj aktivnosti, a često i oba. U prvom slučaju pankreas ne proizvodi dovoljno insulina, ili u drugom slučaju, insulin se luči ali insulinski receptori na membranama naših ćelija ne funkcionišu (ili oba). Dakle u jednom slučaju radio stanica ne emituje signal, a u drugom signal postoji ali naš radio je pokvaren i ne uspeva da ga registruje. U oba slučaja muzike nema. Usled nedostatka insulina ili nemogućnosti da obavlja svoju funkciju dolazi do hiperglikemije, visokih nivoa šećera u krvi koja dovodi do oštećenja niza organa, pre svega bubrega, kardio-vaskularnog sistema, perifernog nervnog sistema i očiju. Na primer, pacijent koji boluje od dijabetesa izložen je 3 do 4 puta većem riziku od srčanog udara u odnosu na opštu populaciju.

Dijabetes je jedna od retkih bolesti za koji je dovoljan jedan broj, to jest parametar da lekar postavi dijagnozu. Taj parametar se odnosi na nivo glukoze u krvi, to jest glikemiju koja pri postu (zbog čega odlazimo u laboratoriju da damo krv ujutru pre doručka) prelazi 126 mg/dl, odnosno 200 mg/dl nakon 2 sata od testa tolerancije na glukozu koji se sastoji u unosu 75 grama glukoze nakon kog se posmatra kako će se pankreas izboriti sa tom (povećom) količinom šećera. Dijabetes se može dijagnostifikovati i na osnovu procenta glikolizovanog hemoglobina  u krvi. Kao što je rečeno, crvena krvna zrnca su jedne od retkih ćelija u koje glukoza ulazi bez posredstva insulina, i to čini tako što se veže za protein hemoglobin. Što je hemoglobin u većem stepenu glikoliziran to je nivo glukoze u krvi u prethodna 3 meseca bio viši. Kriterijum za dijagnostifikovanje dijabetesa je udeo glikoliziranog hemoglobina u krvi koji prelazi 6.5%.

Normalna glikemija prilikom posta je manja od 100 mg/dl, odnosno od 140 mg/dl nakon dva sata od testa tolerancije na glukozu, a normalan procenat glikoliziranog hemoglobina u krvi je manji od 6. Intervali između ovih i kritičnih vrednosti koje predstavljaju kriterijum za dijabetes upućuju na pred dijabetes, granično stanje koje može preći u dijabetes. Procenjuje se da kod oko 70% osoba  faza pred dijabetesa preraste u dijabetes. Međutim, pred dijabetes je faza u kojoj još uvek postoji prostor za pravovremeno reagovanje i preventivne mere u cilju sprečavanja pojave prave bolesti. Mere se najčešće sastoje u promeni životnog stila, prehrambenih navika i povećanju  fizičke aktivnosti. Zato je izuzetno važno rano prepoznati ali i shvatiti značaj ranih znakova problema. Na toj prvoj liniji odbrane smo mi sami ali i lekari opšte prakse sa kojima često dolazimo u kontakt.

Dijabetes Tip 1

Javlja se najčešće oko 13-14 godine života i u najvećem broju slučajeva nastupa pre četrdesete godine. Najčešće je posledica autoimune bolesti usled koje ćelije imunog sistema inače zadužene za odbranu našeg organizma napadaju i uništavaju tkivo pankreasa. Uzroci ovog kao i drugih autoimunih oboljenja nisu jasni. Autoimuna oboljenja često podrazumevaju tretman kortizonom koji umanjuje imunološki odgovor organizma, međutim u slučaju dijabetesa tip1 kada je bolest ustanovljena već je kasno, jer je pankreas već nepovratno oštećen.

Ovo je vrlo ozbiljna bolest jer je reč o mladim ljudima, u razvoju koji zbog nedostatka insulina ne mogu da koriste šećer koji unose hranom pa njihov organizam počinje da koristi sopstvena tkiva (masti i proteine) kao izvor energije. Dakle ulaze u kataboličko stanje u kome uništavaju, razgrađuju sopstveno telo da bi preživeli zbog čega obolele od ove bolesti karakteriše mršavost i mišićna atrofija. Mršavljenje može biti jedan od indikatora dijabetesa tip1. Jedan od znakova bolesti je i često mokrenje i čest osećaj žeđi to jest povećan unos vode. Zbog nedostatka insulina organizam počinje da sagoreva masne kiseline pri čemu se formiraju se ketonska tela. Njihovo nagomilavanje uzrokuje ketoacidozu koja može preći u komu (dijabetična koma), akutnu komplikaciju bolesti koja se često prvi put dijagnostifikuje na ovako dramatičan način.

Dijabetes Tip 2 i insulinska rezistencija

Ovaj tip dijabetesa je tipičan za odrasle osobe, nema autoimuno oboljenje u osnovi i najčešće počinje smanjenom funkcionalnošću insulina. O dijabetesu tip 2 govorimo kada telo više nije u stanju da efikasno reguliše količinu šećera u krvi. Moguće je da se insulin luči, prisutan je u dovoljnim količinama, ali ćelije mišića i drugih tkiva nisu u stanju da ga koriste na pravi način. Ovaj fenomen se naziva insulinska rezistencija i uočava se kod 9 od 10 pacijenata koji boluju od dijabetesa. Druga mogućnost je da organizam ne proizvodi dovoljne količine insulina.   U slučaju insulinske rezistencije ćelije su razvile otpornost (rezistenciju) na insulin, ćelijski receptor za insulin na neki način ne funkcioniše kako treba, glikemija ostaje visoka usled čega je pankreas primoran da luči sve veće količine insulina da bi održao ravnotežu, to jest ostvario svoj uticaj na ćelije. To dovodi do progresivnog iscrpljivanja beta ćelija pankreasa te insulinska rezistencija  može vremenom dovesti do skoro totalne obustave proizvodnje insulina. Za razliku od dijabetesa tip 1, dijabetična koma i mršavljenje su retko prvi znak bolesti. Naprotiv, osobe koje pate od dijabetesa tip 2 su uglavnom gojazne. Pored gojaznosti razvoju bolesti doprinose nedostatak fizičke aktivnosti i genetski faktori. Ovaj tip dijabetesa je daleko češći (oko 90% slučajeva) i odgovoran za opštu tendenciju porasta broja dijabetičara u svetu.

Dijabetes može biti i sekundarni, to jest posledica neke druge bolesti usled koje dolazi ili do preterane proizvodnje kontra-insulinskih hormona ili do smanjene proizvodnje insulina. Na primer, pankreatitis, to jest upala pankreasa može dovesti do oštećenja ovog organa i smanjenog lučenja insulina. Može biti reč i o tumoru pankreasa ili nekog drugog organa koji utiče na metabolizam drugih hormona poput glikokortikoida. Poseban oblik dijabetesa je gestacijski koji se može javiti u trudnoći i posledica je velikog metaboličkog opterećenja koje ovo stanje predstavlja za organizam žene.

Dijabetes Mellitus nazivaju i epidemijom trećeg milenijuma. U svetu je 2003 godine registrovano oko 189 miliona dijabetičara i procenjuje se da će ih do 2025 biti oko 446 miliona. Dakle predviđa se povećanje broja obolelih od oko 135%. Procenjuje se da je realan broj obolelih daleko veći od registrovanog. Prevencija i rano otkrivanje, naročito u fazi pred dijabetesa kada se može napraviti korak unazad, ka zdravlju, izuzetno su važni. Dijabetes donosi niz veoma ozbiljnih sekundarnih zdravstvenih komplikacija i smanjuje kvalitet i dužinu života obolelog. Takođe lečenje ove bolesti i saniranje njenih posledica predstavlja značajan izdatak za zdravstvene sisteme svih zemalja. Jedno od najefikasnijih sredstava u prevenciji i tretmanu problema vezanih za metabolizam šećera je fizička aktivnost, pre svega aerobna koja angažuje velike grupe mišića. Ne samo da doprinosi mršavljenju, već i povećava responzivnost (odgovor) mišićnih ćelija na insulin, povećava njihov kapacitet za oksidaciju glukoze i doprinosi kontroli šećera u krvi bez rizika da dovede do hipoglikemije (preniske koncentracije šećera u krvi).