Fizička aktivnost i fizičko vaspitanje

 

Školski programi uglavnom odgovaraju potrebama i mogućnostima prosečne dece (mislim pre svega u pogledu intelektualnih kapaciteta) zbog čega potrebe nadarene dece, odnosno dece za koju su ti programi preteški bivaju često nezadovoljene. Teorijski ta frustracija se može donekle ublažiti dodatnom ili dopunskom nastavom, ali to u praksi, kao i mnogo toga u školskom sistemu mnogo zavisi od karakteristika, dobre volje i posvećenosti konkretnog nastavnika. Postoji, međutim, jedan predmet koji je vrlo često podređen potrebama najtalentovanijih – fizičko vaspitanje. Kako pamtim časove fizičkog vaspitanja?

Pamtim ih po bolu u grudima tokom trčanja u krug po školskom dvorištu ili fiskulturnoj sali za koje nas niko nikada nije obučio, nije nam pokazao kako se diše, kako se gazi, u kom položaju se drže ruke. Trčali smo svi iste razdaljine, bez obzira na fizičku spremnost, na to da li se van škole bavimo sportom ili ne, bez obzira na visinu  i kilažu. Onaj ko posustane mogao je da nastavi da šeta za kolonom praćen profesorovim „ajde, ajde!“, puniji dečaci i podsmesima drugara iz razreda. Pamtim ih po nekad kraćim nekad dužim uvodima i predstavljanju osnovnih pravila i tehnika nekih sportskih disciplina nakon kojih bi nas ostavili da „vežbamo“. Vežbati jednu veštinu bez uvida i korekcije nekog stručnog sa strane baš i nema mnogo smisla i svrhe pa je taj deo časa uglavnom proticao u zabavi i dominaciji onih koji se inače bave datim sportom. Bilo je i onih časova kada bi nam jednostavno dali loptu i ostavili nas da se „igramo“ košarke, odbojke.

Pamtim „testiranja“ na kraju polugodišta, skok u dalj, bacanje medicinke, brzina. S obzirom na to da nas niko nije podučavao ni jednoj od navedenih veština, danas me ta „merenja“ podsećaju na fizički ekvivalent testova inteligencije, kao procena dečijih fizičkih potencijala. Dakle 364 dana u godini ne skačeš u dalj, onda tog jednog dana ti profesor kaže da skočiš, upiše rezultat i rangira tvoj skok. Ipak, te prve godine fizičkog vaspitanja obiluju aktivnostima i posvećenošću učenicima (bilo je tu ponekad i trbušnjaka i istezanja i zagrevanja) u poređenju sa završnim godinama osnovne škole kada je većina nas postala publika za treninge i utakmice talentovanih pojedinaca.

Najveći nivo moje lične participacije u tim događajima bio je kada me odbojkaška lopta zviznula u glavu dok sam tokom časa fizičkog kao i većina drugara iz odeljenja posmatrala sa klupe neki trening ili školski meč. Srbija je mala zemlja koja je dala veliki doprinos svetskom sportu i mnogim njenim građanima su upravo bavljenje sportom i uspesi naših reprezentacija pomogli da prebrode jako teška vremena. Sportski uspesi su godinama bili jedini izvor nacionalnog ponosa pred svetom. Ipak to nije opravdanje za pretvaranje časova fizičkog vaspitanja u selekciju i uvežbavanje članova školskog tima, ili budućih šampiona. Zamislite časove matematike tokom kojih 45 minuta celo odeljenje gleda dok budući pobednik olimpijade iz matematike vežba sa profesorkom zadatke na tabli.

Srednja škola je bila još veće razočaranje, što zbog toga što je sala bila 15 minuta hoda od škole, što zbog toga što je najvažnija stvar bila poneti opremu da bi ponekad nešto „raduckao“, ali uglavnom posmatralo iskusnije i talentovanije drugare, među kojima je makar bilo i zgodnih momaka.

Ovo ne umanjuje moje veliko poštovanje i divljenje prema drugarima koji su trenirali i bili jako dobri u nekoj sportskoj aktivnosti kao i sreću koju sam osećala kada smo vikendom išli da podržavamo školski tim na utakmicama. Takođe nije reč o problemu koji dotiče samo Srbiju. Istraživanja iz zdravstvene psihologije svedoče da časovi fizičkog često ne ispunjavaju predviđene funkcije, što zbog manjka adekvatnog prostora (naše škole su u tom pogledu često u prednosti u odnosu na mnoge zapadne) što zbog opisanog posvećivanja pažnje talentovanijima. Moje lično iskustvo sa školovanja u inostranstvu je bilo vrlo pozitivno i ohrabrujuće, ali o tome drugi put.

Zašto je ovo važno?

Posledica ovakve prakse je to što veliki broj dece razvije negativan stav prema fizičkoj aktivnosti, ili čak šire prema sopstvenom telu i sopstvenim sposobnostima. Daleko od toga da bih ja uz više pažnje i truda postala Olivera Jevtić, ali nije poenta u tome. Za početak možda ne bih mrzela trčanje, a možda bih i uživala u njemu. Možda se ne bih godinama smatrala, kao i mnogi koje znam, antitalentom za sport. Jer ja to i nisam, već aktivnosti koje volim poput plivanja, skijanja i vožnje rolera nisu deo školskog kurikuluma. A i da jesam, kao i u svakoj oblasti važno je da nas škola nauči koliko se može postići trudom i vežbom, u protivnom ako se mere samo datosti i aspekti koji ne zavise od nas možemo razviti osećaj bespomoćnosti.

Fizička kultura

Moja petnaestogodišnja komšinica, u Italiji gde živim, nedavno mi je rekla da joj je profesorka fizičkog zadala da nauči lekciju o rukometu pošto je iz zdravstvenih razloga trenutno oslobođena fizičke aktivnosti. U daljem razgovoru saznajem da su u italijanskim školama teorijske lekcije generalno obavezan deo kurikuluma iz fizičkog vaspitanja. Tada mi je sinulo da se predmet zaista zove fizičko vaspitanje ili fizička kultura i da ima toliko toga što se tiče sporta a što bi moglo biti zanimljivo mnogima, od toga koliko treba da nam je puls dok vežbamo, preko toga kako izbeći povrede pa do istorije ili psihologije sporta koja bi mogla biti zanimljiva čak i onima koji kauč ne bi menjali ni za kakvu aktivnost koja podrazumeva kretanje. Na kraju krajeva sport je važan aspekt društva a poznavanje osnovnih sportskih pojmova i važnih događaja stvar opšte kulture.

Radost pokreta

Kao devojčica sam bila mršavica a svoje naglo gojenje u pubertetu uglavnom sam pripisivala hormonalnim promenama i emocionalnim faktorima. Nisam uzela u obzir prestanak bavljenja fizičkom aktivnošću. Mislite da je lako preskakati lastiš? Probala sam pre neko veče da improvizujem par pokreta, izdržala sam 3 minuta. Kao devojčice smo igrale lastiš satima, ili smo vozile bicikl, ili se igrale između dve vatre, kolike letnje večeri smo provele igrajući badminton na ulici, kolike zimske dane vukući sanke uzbrdo. Onda smo porasle, igre su prestale, počele smo da se bavimo dečacima, čitamo Bravo , da se mučimo sa prihvatanjem svog tela, da se gojimo (ili umišljamo da se gojimo), držimo dijete idemo u teretanu ili na aerobik da bi smo smršale, oblikovale se, ili zato što je zdravo. U svakom slučaju u tim fizičkim aktivnostima bilo je malo radosti a puno razmišljanja i svesti o cilju. Imam utisak da su taj period najbezbolnije prebrodile one devojčice/devojke koje su trenirale neki sport, zbog tog sporta, a ne (ili makar ne primarno) zbog izgleda. Dečaci su mahom nastavili da igraju basket i fudbal sa ortacima i mnogi od njih su zadržali taj običaj i u odraslom dobu.

Ovaj tekst je poziv da razmislite o svojim iskustvima iz škole, da li su i na koji način časovi fizičkog oblikovali vaš odnos prema aktivnostima i sportu. Ovo je poziv profesorima i školama da razmisle o svom značaju u životima dece, budućih ljudi kao i o moći, potencijalu koji imaju da utiču na formiranje navika učenika i odnosa prema nečemu toliko važnom kao fizička aktivnost, naročito danas kada je dečija gojaznost ozbiljan problem a životni stil i profesionalna aktivnost ne zahtevaju nikakvo kretanje. Imaju šansu da jednog dana budu ponosni jer je zahvaljujući njima hiljade dece naučilo da trči ili stotine popravilo svoje držanje, ili što su mnogi đaci zadržali ili razvili ljubav prema sportu.

Ovo je poziv svima da se sete dana kada su uživali u pokretima, u trčanju dok su igrali žmurke, u plesu u diskotekama. Društvo kao da propisuje da nakon određenog uzrasta treba da postanete ozbiljni i da vežbati znači trčati, ići u teretanu (teretana za nekoga može biti odličan izbor, ali za mnoge ne) i da to treba da bude stvar odgovornosti, karaktera i patnje. Ja vas pozivam da se setite vremena kada je pokret bio igra i da se podsetite da postoji mnogo načina da se bude aktivan. Otvorite enciklopediju sporta, danas makar ima svega, od karatea, preko ronjenja, do trekinga, jahanja, gimnastike i free climbinga… Balet, na primer, nije sport, ali je itekako naporan i fizički zahtevan (ako ne verujete, probajte). Vratite se zaboravljenoj voljenoj aktivnosti ili dajte šansu novoj. Dajte šansu i nečemu što ste mrzeli jer vam možda nije predstavljeno na pravi način, možda promenite mišljenje a možda i potvrdite prvi utisak. Čak i ja danas ponekad trčim i uživam u tome! U svakom slučaju izaberite aktivnost koju volite ne zato što je zdravo i zato što je od toga mršavi (o dobrobiti fizičke aktivnosti pisaću u posebnom tekstu), nego zato što u njoj možete da uživate, zato što vas zabavlja. A ako vam se ne dopada baš ništa slično, i to je u redu.

Jovana Bešević