Bez dlake na jeziku – iskrenost ili nedostatak samokontrole?*

“Ja sve kažem u lice, jer sam iskrena osoba“

Simone Webb, Silence is Gold (2016)

„Nemam problem da kažem nekome šta mislim čak i ako se to drugome ne sviđa“

„Ne umem da se foliram, ako nešto pomislim, onda to i kažem“

„Nemam dlake na jeziku“

 

Da li je zaista reč o iskrenosti i autentičnosti, ili se ove socijalno poželjne osobine koriste kao opravdanje i racionalizacija za sopstveni manjak samokontrole? Zamislite svet bez auto-cenzure u kome bi svako svakome uvek govorio sve što mu padne na pamet, na načine koji reflektuju njegovo trenutno raspoloženje i emotivno stanje. Svet u kome bi svako svakome isporučivao mentalne sadržaje u sirovom stanju, bez obrade, promišljanja i odlaganja. Odvojte koji minut i zamislite. Kako vam izgleda?

Ja takav svet zamišljam kao ogromni vrtić pun ljudi svih uzrasta koji se ponašaju kao trogodišnjaci u kome nema vaspitača ni direktora – ili su zaključani u nekoj ostavi, ili su pobegli iz očaja i nemoći, ili ih je sve to prosto „smorilo“ pa su otišli negde na kafu, jer lep je dan, a to je ionako svet u kome svako može da postupa kako mu dođe u datom trenutku. Svet u kome vlada totalni haos. Odsustvo osoblja znači odsustvo agensa socijalizacije, odsustvo normi. Uz sve nesavršenosti društva, socijalne sredine, grupa kojima pripadamo i njihovih pravila, upravo interakcija sa drugima i uključivanje u društveni život, norme i zajednički jezik omogućuju nam da mentalno sazrimo i postanemo odrasli ljudi.

Deca i mlađi adolescenti mogu sebi da dozvole da izgovaraju stvari bez naročitog filtriranja sadržaja na putu od glave do jezika i usana. Njima se to u velikoj meri toleriše jer znamo da još uvek nemaju sposobnost apstraktnog mišljenja, mentalizacije, mentalne refleksije, samokontrole, stavljanja sebe u kožu sagovornika, podnošenja frustracije i tenzije i odlaganja rasterećenja. Na kraju krajeva, bebe i mala deca piške, kake, jedu rukama (koje potom čiste svojom odećom) i podriguju gde god i kada im dođe (često na opšte oduševljenje i radost njihovih najmilijih), jer nemaju mogućnost odlaganja potreba ili sposobnost upotrebe escajga koje imaju odrasli. Kažu nam da smo glupi, ružni, da je jelo „bljak“ a onda nas gađaju njime. Evakuacija sopstvenih emocija i misli, u stilu „što na um to na drum“, bilo kad i bilo gde, bez vođenja računa o načinu na koji to radimo i obzira prema dugima je svojevrsni pandan dečijeg zadovoljavanja fizičkih potreba na mentalnom planu. Jednom rečju isto ponašanje koje  je prihvatljivo, čak slatko i šarmantno kada imate 3-4 godine, neprimereno je, štetno i odbojno kada imate 23, 33, 44 ili 45 godina.

Razvijeni kapaciteti za mentalizaciju, obradu i obuzdavanje osećanja kao i podnošenje frustracije omogućavaju nam da o njima mislimo i da ih ispoljimo na zrele, nedestruktivne načine uzimajući u obzir sopstvenu i dobrobit ljudi oko nas. To ne znači biti neiskren ili ne biti direktan ako neko traži naše mišljenje, već se truditi da ne evakuišemo svoje misli i osećanja tako da izgledaju kao besni psi pušteni s lanca. Znači voditi računa da ono što kažem oslikava moje misli i mentalno stanje ali je pritom i smisleno i ima cilj da saopšti nešto drugoj osobi uzevši u obzir karakteristike i emocije našeg sagovornika.

Osobe „bez dlake na jeziku“ često optužuju druge za licemerje, neiskrenost, pretvaranje i manjak karaktera. One će verovatno reći da prethodno predloženom stilu komunikacije nedostaje autentičnost, ili da je „folirantski“. Paradoksalno takav stil je često veći odraz autentičnosti nego impulsivno „praskanje“, jer nije uvek sve što nam padne na pamet „istina“, nekad je plod situacije, stanja, stresa i slabe povezanosti sa sobom i svojim mislima, a ipak izrečeno može povrediti drugoga i biti štetno po odnos i nas same. Mentalno odrasla, zrela osoba se trudi da promisli pre nego što kaže i pravi razliku između onoga što je smisleno reći i nečega što je bolje zadržati za sebe.

Suprotna krajnost su ljudi koji imaju teškoće pri izražavanju svog mišljenja ili pokazivanju osećanja, kao i oni koji se ustežu zbog straha od eventualne osude, kritike, povrede, konflikta ili napuštanja zadržavajući gorčinu u sebi. Ovaj tekst nije poziv za njih da nastave da ćute, „gutaju“ i prihvate situaciju (poslovnu, ljubavnu, porodičnu) praveći se da je sve u redu.

Između ova dva ekstremna stila komunikacije, između impulsivnog, neuviđavnog iznošenja svog mišljenja bez mere i preteranog uzdržavanja postoji treća opcija. Izraziti svoja uverenja, izneti mišljenje, svesni motivacije tog čina (radimo li to da bismo pokazali svoju pamet, da bismo drugoga povredili ili da bismo mu pomogli), na situaciono primeren način koji uvažava i poštuje drugu osobu uz prihvatanje mogućnosti da naš sud nije apsolutna istina. Ponekad to znači i osetiti kada je bolje prećutati i reći u drugoj prilici ili pak ne reći nikad i obuzdati se, zaustaviti, moći stati. Ne zvuči jednostavno, zar ne?

*Tekst je inspirisan izvanrednim člankom italijanske koleginice psihološkinje Ilarie Cardolin koji možete pročitati ovde:  http://psiche.org/articoli/dico-in-faccia/