Gojaznost i mentalno zdravlje

Tokom izrade najnovije verzije Dijagnostičkog i statističkog priručnika za duševne bolesti Američke psihijatrijske asocijacije (APA), DSM – 5, objavljenog 2013. godine, bilo je predloga da se u njega uvrsti i gojaznost. Neka istraživanja su ukazivala da postoje osnove da se gojaznost nađe u kategoriji poremećaja ishrane, druga su davala argumente u prilog tretiranja gojaznosti kao bolesti zavisnosti iz kojih je nastao predlog da se uvede nozološka kategorija „Zavisnost od hrane“. Nakon plodne diskusije donesena je odluka da se gojaznost ne nađe u priručniku a tu informaciju možete pročitati i u samom DSM-5, u uvodnom delu odeljka posvećenom poremećajima ishrane.

Sa ovom odlukom se slažu mnogi, a za njenu opravdanost je dovoljno ukazati na činjenicu da u svetu danas imamo više stotina miliona gojaznih osoba (gojaznim se smatraju osobe čiji indeks telesne mase prelazi 30) i teško je da bi se mogao ustanoviti iole homogen psihološki profil ili matrica ponašanja za toliki broj individua. Dakle nema smisla pretpostaviti da postoji zajednička patologija, zajednički mentalni poremećaj koji dele svi čiji je indeks telesne mase (BMI) veći od 30 (u nekim zemljama je čak 70% posto stanovništva gojazno).

Takođe istraživanja pokazuju da iz psihološke perspektive postoje 3 tipa gojaznih osoba. Postoje gojazne osobe koje jedu više, malo se kreću, ali su dobro, srećne su, njihovo ponašanje vezano za prehranu nema patološke karakteristike, ne pate, nemaju problema na emotivnom, poslovnom, socijalnom planu, planu intimnih odnosa, koji bi bili uzrokovani gojaznošću. Osim što prehranu ovakvih osoba ne karakteriše impulsivno prejedanje, oni, možda još važnije, ne pate od problema vezanih za sopstvenu telesnu sliku, ona kao i količina unesene hrane ne utiče na njihovu sliku o sebi kao ni na osećaj lične vrednosti.

Zatim postoje gojazne osobe sa ozbiljno poremećenim navikama u ishrani i patološkim ponašanjima vezanim za ishranu. Najpre se misli na osobe kod kojih je gojaznost povezana sa takozvanim poremećajem nekontrolisane ishrane, ili poremećajem prejedanja, poznatim i pod svojim nazivom na engleskom – binge eating disorder (BED). Istraživanja od pre desetak godina pokazuju da oko 8 procenata osoba koje se leče od gojaznosti ima i poremećaj prejedanja, a procenjuje se da je taj procenat danas daleko veći i da seže i do 30 %. Ove osobe imaju probleme u domenu telesne slike, teško podnose svoju gojaznost i sklone su jako restriktivnim režimima prehrane, držanju strogih dijeta koje se uglavnom završavaju totalnim gubitkom kontrole i epizodama prejedanja. Upravo gubitak kontrole (i problemi u domenu telesne slike) je ono što odvaja gojazne osobe kod kojih gojaznost ima malo veze sa mentalnim zdravljem od onih čija je gojaznost povezana sa  problemima na psihološkom planu.

Treću grupu čine osobe kod kojih je gojaznost praćena patnjom na psihološkom planu koja se ne tiče samo ishrane ili telesne slike. Gojaznost je praćena povećanim rizikom od razvoja psiholoških problema i pojave mentalnih poremećaja pre svega u domenu raspoloženja, zatim anksioznih poremećaja, bolesti zavisnosti (neki počnu da koriste kokain koji utiče na gubitak apetita i mršavljenje). Potencijalni rizik gojaznosti po mentalno zdravlje povezan je u dobroj meri sa načinom na koji socijalna sredina tretira gojazne osobe, sa predrasudama, etiketiranjem, ismevanjem, psihološkim i vršnjačkim nasiljem kome su često izložene. Najšire rečeno sa negativnim značenjima koje današnje društvo, čiji su vodeči estetski ideali biti tanak, fit, mišićav, pripisuje gojaznosti.

Dakle, iako gojaznost po sebi nije mentalni poremećaj ona jeste i treba da bude predmet interesovanja oblasti koje se bave mentalnim zdravljem. U tom smislu, jedan od najvažnijih problema je pitanje dečije gojaznosti koja je, nažalost, u porastu u svim razvijenijim zemljama, pa i u Srbiji i sa njim povezano pitanje bulizma, vršnjačkog nasilja kojoj su ta deca često izložena, a koja mogu ostaviti dugoročne i ozbiljne posledice po mentalno zdravlje. Često gojazna deca koriste svoju fizičku nadmoć ne bi li se zaštitili od potencijalnog ismevanja i ponižavanja društva, te zapravo postaju oni sami nasilnici. Gojazni adolescenti često imaju probleme uklapanja, snalaženja u socijalnoj mreži a naročito bolna i teška iskustva mogu biti vezana za uspostavljanje prvih romantičnih i intimnih relacija. Sve to povećava verovatnoću da će gojazni adolescent razviti nisko samopoštovanje, depresivne simptome, da će mu nedostajati samouverenosti i poverenja u vlastitu vrednost. Takođe takve osobe često imaju vrlo negativne emocije prema sebi i sklonost ka auto-agresivnom ponašanju u koje ponekad spada i samo prejedanje – ponekad jedu puno iz mržnje prema sebi. U takvim slučajevima nije dovoljna dijeta, supa od povrća i dvopek (mada naravno nema ničeg lošeg u nastojanju da se smrša iz puno razloga), tu je suština u koracima koji će promeniti njihov doživljaj sebe, sopstvenog tela, lične vrednosti.

Može se reći da gojaznost može biti štetna ne samo po fizičko nego i po mentalno zdravlje. Treba skrenuti pažnju na odgovornost onih koji su u poziciji da uoče i utiču na vršnjačko nasilje (roditelji, škola, nastavnici, psiholozi), kao i na svakome od nas koji svojim ponašanjem možemo da povredimo i negativno utičemo na samopoštovanje ljudi oko nas. Takođe kada je reč o dečjoj gojaznosti, važno je podići svest roditelja o mogućim posledicama i patnjama kojima može biti izloženo njihovo dete ako je gojazno. Zatim koliko je važna izgradnja zdravih, uređenih prehrambenih navika kao i izbegavanje ponašanja kojima učimo decu da se emocije regulišu hranom (dosada, strah od lekara, tuga..), uključujući preterano hranjenje dece i kupovine raznih slatkiša iz sopstvene krivice zbog preteranog odsustva i nemanja dovoljno vremena za njih. I najvažnije učiti i sebe i druge, odrasle i decu da ne određujemo ličnu vrednost na osnovu vlastitog izgleda i da težimo da se ne identifikujemo sa negativnim (ko zna čime izazvanim) porukama okoline o nama samima.