Trauma, disocijativna stanja i poremećaji ishrane

Nastanak poremećaja ishrane najčešće se dovodi u vezu sa nizom faktora rizika poput genetske predispozicije, događaja iz ranog detinjstva, socijalnog okruženja koje favorizuje mršavost, porodičnih problema i modela, stresnih događaja, držanja dijeta, niskog samopoštovanja. Znamo da je kritičan period za razvoj poremećaja adolescencija verovatno zato što tokom tog burnog perioda punog promena i zahteva često sumnjamo u sopstvenu vrednost, u sopstvene mogućnosti, budućnost i socijalni status. Teško nam je da podnesemo svu tu neizvesnost, mnogo toga nas plaši. Za razliku od inteligencije, porekla, obrazovanja, poželjnosti, socijalnog statusa na koje teže možemo da utičemo telo nam se čini kao „objekat“ nad kojim možemo lako da uspostavimo kontrolu i tako osiguramo sopstvenu vrednost i status, obzirom na to da se vitkost u našem društvu izjednačava ne samo sa lepotom već i snagom duha, dobrotom.

Međutim postoji još jedan, drugačiji put razvoja bolesti poput bulimije, anoreksije sa čišćenjem ili kompulzivnog prejedanja koji nema veze sa strahom od gojaznosti, nepodnošenjem svojih butina i stomaka niti sa određivanjem sopstvene vrednosti na osnovu izgleda. Ovde su na delu drugačiji psihopatološki mehanizmi koji često dovode do razvoja najtežih oblika bolesti. Reč je o poremećajima ishrane u čijoj osnovi su trauma i njene psihološke posledice.

Psihološka trauma je posledica veoma zastrašujućeg i uznemiravajućeg događaja koji prevazilazi kapacitete osobe da prevaziđe, obradi i integriše emocije vezane za to iskustvo. To su situacije u kojima je bio ugrožen život ili lična bezbednost i integritet osobe ili je osoba bila svedok događaja u kojoj je neko drugi bio životno ugrožen. Traumatsko iskustvo nije dovoljno za nastanak psiholoških problema, već ishod zavisi i od ličnih predispozicija i načina na koji reagujemo u datoj situaciji. Međutim, postoje neke užasna iskustva iz koji malo ko može da izađe neoštećen, naročito ako je još mlad kada se dešavaju, poput silovanja ili dugogodišnjeg zlostavljanja (kada su zlostavljači ljudi iz bliskog okruženja, ili baš oni koji treba da nas štite).

Jedna od psihopatoloških posledica traume su disocijativni simptomi. Disocijativni fenomeni obeleženi promenama u osećanju identiteta, svesti, pamćenja usled gubitka veze između psihičkih funkcija koje su u normalnim stanjima integrisane (pamćenje, identitet, svest o svojim emocijama, viđenje sebe i sveta). Disocijacija je mehanizam koji nam omogućava da se zaštitimo u jezivim situacijama, da se „izolujemo“ od nepodnošljivih emocija, da pobegnemo od nečeg što je suviše bolno. Zamislite da je vaša psiha kuća i da je svaka funkcija jedna soba, disocijacija bi bila poput isključivanje svetla u jednoj od njih usled čega ta soba kao da privremeno prestane da postoji. Tako žrtva silovanja tokom samog strašnog akta može da izgubi osećaj ličnog identiteta, sopstvenog postojanja i svest o sebi, da, na neki način duhom „pobegne“ iz svog mučenog tela i nesnosne situacije. Slično, zlostavljano dete često izgubi svesno sećanje na traumatski događaj. Disocijacija može da ukazuje na istoriju seksualnog, ali i fizičkog nasilja i inicijalno ima odbrambenu funkciju, ali ako je jako česta ili jedini mehanizam suočavanja sa patnjom postoji visok rizik od razvoja depresivnih ili psihotičnih poremećaja.

Kada su poremećaji ishrane praćeni disocijativnim simptomima postoji velika verovatnoća da je poremećaj traumatskog porekla. Ovi simptomi se češće sreću kod bulimije nego kod restriktivnog tipa anoreksije, i to daleko češće kod bulimičnih pacijentkinja koje su bile žrtve zlostavljanja. U tom slučaju, autodestruktivna ponašanja koja karakterišu bulimiju, prejedanje i „čišćenje“ uglavnom se događaju upravo tokom tih disocijativnih stanja zajedno sa drugim oblicima samopovređivanja, dakle u odsustvu svesti ili polusvesnom stanju, nakon kojeg se čak ni ne sećaju šta se dešavalo što otežava lečenje.

Neke pacijentkinje se prejedaju, povraćaju, samopovređuju upravo da bi ušle u disocijativno stanje svesti tokom kojeg manje osećaju psihičku bol, manje su svesne sebe, svoje patnje, teških uspomena, manje se sećaju, manje „znaju“. Ubacuju se u stanje u kome strahote izgledaju manje stvarno, ili čak i ne postoje. Prejedanje postaje neka vrsta anestezije.

Neke teorije i istraživanja ukazuju na mogućnost da disocijativni fenomeni imaju ulogu i kod poremećaja kompulsivnog prejedanja (BED).