Odvikavanje od dojenja iz psihološke perspektive

Odvikavanje od dojenja je važan razvojni period tokom koga se postavljaju temelji budućeg odnosa i ponašanja prema ishrani, a donosi i velike promene u odnosu majke i deteta. Dete koje se do tog  perioda hranilo isključivo posredstvom majčinog tela (to jest njenim telom) okreće se svetu koji ono ispituje, proba, kuša, guta i kojim počinje da se hrani.

Svetska zdravstvena organizacija ne preporučuje uvođenje čvrste hrane pre šestog meseca ùivota. Takođe roditelji posmatranjem uočavaju znakove koji upućuju da je došao momenat da svojoj bebi ponude hranu koja nije majčino mleko ili mlečna formula: samostalno sedi, gubi se refleks izbacivanja hrane, u stanju je da dohvati predmete i stavi ih u usta, pokazuje interes za hranu.

Reč je o dugom procesu u kome se progresija (napredak) i regresija (povratak na pređašnje stanje) ciklično smenjuju. Dužina tog perioda je važna za psihofizičku adaptaciju kako deteta tako i majke. Telo deteta se navikava na varenje, asimilaciju i izbacivanje nove vrste hrane, dok na mentalnom planu otkriva ukus autonomije pomešanog sa naknadnim uveravanjem od strane majke.

Ova tranzicija može probuditi ambivalentna osećanja u majci koja je sa jedna trane radosna zbog napretka deteta i ona podstiče njegove nove aktivnosti, dok je sa druge strane obavija izvesna tuga. Ta suprotna osećanja su normalan deo razvoja i uklapaju se sa suprotstavljenim težnjama deteta: njegovom potrebom za autonomijom i zavisnošću, kao i radoznalošću i potrebom za uveravanjem od strane majke.

Ne postoji recept za uspešno odvikavanje od dojenja. Svaki par majka-dete je drugačiji i poseban i ima svoju specifičnu unutrašnju dinamiku koju najbolje poznaju upravo njih dvoje. Možemo govoriti o nekim generalnim koordinatama u okviru kojih se proces odvija. To su poverenje, očekivanja i prioriteti.

Poverenje u sposobnosti deteta koje je do tog momenta bilo u stanju da određenim signalima ukaže na sopstvenu glad i potrebu za jelom. Ova sposobnost se oslanja na urođene mehanizme sitosti i gladi na koje će se tokom razvoja nadovezati preferencije za ukuse i konzistenciju hrane. Važno je i poverenje u sebe kao roditelja koji je do tada umeo da prepozna signale i potrebe  svog deteta  i da ih zadovolji uz poštovanje njegovog ritma i zahteva. Tu je i poverenje u dijadu u celini koja će nakon pokušaja, neuspeha, promena uspeti da nađe svoju specifičnu ravnotežu.

Očekivanja. Proces odvikavanja deteta od dojenja i uvođenja čvrste hrane ume da bude dug i ispunjen periodima napredovanja i nazadovanja. Jedan dan dete jede sve, drugi neće da okusi ništa. Proces biološke adaptacije nikada nije linearna progresija niti se može odigrati u trenutku. Nerealna roditeljska očekivanja mogu da proizvedu intenzivne frustracije i rezultuju primenom štetnih strategija.

Prioriteti. Fazu odvikavanja od dojenja uglavnom prate roditeljska strahovanja i sumnje koje se vrlo često pretvore u brigu o količini hrane koju dete treba da pojede, dok pitanje kako jede često ostane u drugom planu. Uzevši u obzir generalnu preporuku Svetske zdravstvene organizacije da mleko ostaje glavna hrana deteta do navršenih godinu dana života kao i pretpostavku da se porodica u principu hrani zdravo i balansirano, opterećenost tipom i preciznim količinama hrane treba da ustupi mesto težnji da se odvikavanje od dojenja učini što zabavnijim i što prijatnijim procesom: potenciranje čulne stimulacije i eksperimentisanja, radoznalosti, entuzijazma.

Dakle, ne hraniti samo telo nego i um hranom različitih ukusa, mirisa, boja, konzistencije, temperature. Takođe, uvođenje čvrste hrane je prilika za razvoj koordinacije u manuelnih sposobnosti, zbog čega je važno dopustiti da dete direktno dodiruje hranu i da se hrani samostalno kada za to postane sposobno i pokaže interesovanje.

Još jedan važan aspekt je porodični kontekst, deljenje, suživot. Kada dete jede za stolom sa ostatkom porodice, a ne odvojeno pre ili posle porodičnog obroka, dobija mogućnost da posmatra, imitira odrasle i uči ali i oseti radost koju donosi zajedništvo i deljenje hrane.

Opterećeni očekivanjima i pod pritiskom strepnje, sumnji i nesigurnosti roditelji (bake, deke i brigujući odrasli uopšte), ponekad koriste potencijalno štetne strategije poput nagrada, kazni ili emocionalnog ucenjivanja kada dete odbija da jede.

„Ako ne budeš jeo sada, ići ćeš na spavanje bez večere.“

„Hajde pojedi ovo i pustiću te da gledaš crtani“

„Jedi za moju ljubav“, je svojevrsna emocionalna ucena kojom se detetu implicitno poručuje „ako me voliš jedi“ ili čak „ako hoćeš da te volim jedi“ . Da bi iskazalo ljubav prema roditelju ili da bi osiguralo roditeljsku ljubav dete se povinuje zahtevu i gubi kontakt sa sopstvenim osećanjima i potrebama.

„Kako ti se ne sviđa? Vidi kako je ukusno, skuvala je mama samo za tebe!“ u sebi sadrži poruku da su doživljaji deteta pogrešni a da su jedino ispravni doživljaji odraslih što može da doprinese gubitku pouzdanja u sopstvene osete pa i sebe.

Alternativa ovim strategijama je zajednička konstrukcija (ko-konstrukcija) iskustva i interakcija putem pitanja „Jel’ ti se sviđa? Jel’ hoćeš još? Jel si sit?“ čime se detetu ostavlja mogućnost da se usredsredi na sopstvene osete u klimi razumevanja, dobrodošlice i poštovanja.