Prehrambene intolerancije i mršavljenje

Intolerancije na hranu nisu isto što i prehrambene alergije i daleko su manje opasne po zdravlje. Alergije su odgovor imunog sistema, mogu biti izazvane i najmanjom količinom alergena i često su povezane sa proizvodnom IgE antitela. Prehrambene intolerancije ne pokreću odgovor imunog sistema, a njihovi uzroci su različiti i još uvek nedovoljno jasni, a mogu biti grubo podeljene na enzimske i farmakološke. Prve su posledica nedostatka nekog enzima koji učestvuje u procesu varenja ili metabolizma određene supstance (intolerancija na glukozu, gluten, fruktozu), a potonje predstavljaju reakciju na neku komponentu namirnice, kao na primer glutamat, ili histamin.

Intolerancije su neželjene reakcije na hranu, atipični odgovori organizma predisponiranih osoba u kontaktu sa određenim sastojcima hrane, elementima koji nastaju tokom varenja određenih vrsta hrane ili prehrambenim aditivima. Najčešće se manifestuje u vidu lošije apsorpcije određene namirnice koja dovodi do reakcija poput glavobolje, niza simptoma vezanih za funkcionisanje gastrointestinalnog aparata (mučnina, povraćanje, proliv, bol u trbuhu, gasovi), ili promena na koži, ali i depresije, anksioznosti, razdražljivosti.

Međutim, rasprostranjena je i ideja da prehrambene intolerancije mogu da dovedu do gojenja i da jednostavnom eliminacijom hrane na koju smo intolerantni možemo smršati. Pojedine laboratorije i savetovališta nude planove mršavljenja koji se baziraju upravo na analizama intolerancije na hranu. Obzirom na to da je intolerancija praćena lošijom resorpcijom hranljivih materija, logično bi bilo očekivati suprotan efekat: ako je neka hrana slabo ili nije gotovo uopšte resorbovana, njena energija će biti manje dostupna organizmu te bi stoga intolerancija trebalo da dovodi do mršavljenja.

Jedina moguća veza između intolerancije na hranu i uvećanja masnog tkiva mogla bi biti opšte upalno stanje organizma koje bi pokrenuo odgovor na problematičnu hranu. Pretpostavka je da taj bi taj upalni proces mogao negativno da utiče i na metabolizam i favorizuje gojenje, verovatno putem smanjenja osetljivosti na insulin i olakšane transformacije energije u masne zalihe. Ipak ove teorije još uvek nisu naučno potvrđene, a i njihov doprinos povećanju masnih naslaga u telu bi i u svakom slučaju bio skroman.

Poseban problem predstavlja činjenica da još uvek imamo malo naučno validnih i pouzdanih testova za preciznu dijagnozu prehrambenih intolerancija, a to su „test daha“ kojim se utvrđuje nepodnošenje laktoze i test intolerancije na gluten. Dakle, ono što se najčešće dešava je da na osnovu testova koji su od strane naučne zajednice i specijalista ocenjeni kao nevalidni i nepouzdani (dakle beskorisni), bivaju prepisani režimi ishrane koji se baziraju na eliminaciji veoma širokog spektra namirnica koje su najčešće iste one koje (slučajno?) najčešće jedu u preteranim količinama punije osobe: mleko i sirevi, ulja, pekarski proizvodi, kvasna testa. Ovaj tip programa mnogima odgovara jer se često zasniva na principu „uradi sam“, to jest ne moraju da se prate precizne preporuke, već osoba može da jede šta hoće, koliko i kada hoće dok god se drži podalje od određenog skupa namirnica. Upravo u ovoj prednosti leži i najveći potencijalni problem ovakvih dijeta, jer osoba izbacuje prehrambeno važne namirnice iz ishrane, bez vođenja računa o tome da se njihov izostanak u dijeti nadoknadi, te kvalitet i ravnoteža ishrane zavise od individualne obaveštenosti, znanja i ekonomskih mogućnosti klijenata.

Dijete prepisane na osnovu tih prilično nejasnih dijagnoza često su dosta restriktivne i zaista dovedu do mršavljenja, ali ne zato što, kako pacijent veruje, eliminišu problematične namirnice, već zato što ograničavaju spektar jela koje jedemo (sve od mleka, ili sve sa šećerom, ili sva kisela testa, ili više toga istovremeno), a time i kalorijski unos, a često dovode i do disbalansa u pogledu nutritivnih potreba organizma.

Gotovo proizvoljnim izbacivanjem, često veoma važnih prehrambenih materija iz ishrane tokom veoma dugačkih perioda, rizikujemo da dovedemo svoje telo do stanja pothranjenosti ili sindroma manjka potrebnih nutrijenata. Takođe, ne rizikujemo neuravnoteženost samo na fizičkom planu, već i poremećaj odnosa prema hrani, naročito kod psihološki ranjivije populacije, poput adolescenata. Ovi prehrambeni režimi ne dovode ni do izgradnje boljeg prehrambenog stila koji bi pomogao da se izgubljeni kilogrami ne vrate po završetku programa.

Pogrešno je i rizično držati se režima ishrane  koji se zasnivaju na eliminisanju namirnica koje su označene kao „štetne“ na osnovu testova koji nisu pouzdani, ne zadovoljavaju naučne kriterijume u pogledu osetljivosti niti sposobnosti da razlikuju različite vrste netolerancija, ali se zato jako dobro “prodaju”. Znate li ikoga čiji rezultat na tom testu nije bio pozitivan? Zapravo, u 90% slučajeva rezultat je pozitivan. Da li to znači da je 90% čovečanstva netolerantno na namirnice koje su vekovima osnov ljudske ishrane?

Sasvim je drugačija situacija kada govorimo o malobrojnim prehrambenim netolerancijama za koje imamo pouzdana dijagnostička sredstva, ili kada se dijagnoza zasniva na veoma detaljnim i preciznim informacijama koje daje pacijent. Tada postoji osnov da lekar nutricionista prepiše odgovarajuću dijetu eliminišući dugoročno, ili privremeno, ili po odgovarajućoj šemi određene prehrambene elemente (na primer gluten). Izbačene namirnice bivaju zamenjene drugim proizvodima koji imaju odgovarajuće ili slične prehrambene karakteristike kao eliminisana hrana. Samo na taj način je moguće redukovati ili ukloniti neželjene simptome bez pogoršanja prehrambenog statusa i opšteg stanja organizma.

Za druge vrste netolerancija jedini naučno prihvaćen metod je takozvana “eliminaciona dijeta” tokom koje osoba uz lekarski nadzor izbacuje najčešće prehrambene alergene (ne istovremeno, već tokom niza sukcesivnih faza) iz ishrane tokom određenog perioda, prati i revnosno beleži u dnevnik kako se oseća. Čak i eliminaciona dijeta ima svojim mana jer ju je teško sprovesti, ali i interpretirati a tu je i rizik od placeba – moje uverenje da mi pšenica ne prija može proizvesti smetnje nakon što je pojedem.

Verovatno je da ćemo u budućnosti imati sve bolje i efikasnije metode utvrđivanja, ne samo nepodnošenja namirnica već i metaboličkih, prehrambenih profila svakog od nas na osnovu kojih ćemo moći da dobijemo potpuno personalizovane planove ishrane. Na primer, u tom smeru se razvija nutrigenomika, naučna disciplina koja se bavi interakcijom ishrane i našeg genetskog materijala. Međutim, ovakve inicijative, mada obećavajuće, su još uvek u povoju i danas imamo malo definitivnih saznanja.