“Super-hrana” i magične biljke

Lekari, biolozi, farmakolozi, priznati stručnjaci u oblasti ljudske ishrane uporno ponavljaju da ne postoji ni magično dobra i ni jako štetna hrana. Hrana je prihvatljiva dok god je sanitarno ispravna i zadovoljava sve zdravstvene i pravne kriterijume da bude korišćena u ljudskoj ishrani. Istina, istraživanja o raznim hranljivim materijama ima puno, ali rezultati tih istraživanja gotovo nikada nisu jednoznačni i konačni i ne mogu se ispravno razumeti van konteksta specifičnog naučnog polja, čitanja drugih naučnih radova na tu temu koji dolaze do sličnih rezultata ali i onih koji govore nešto sasvim drugačije ili čak suprotno. Da bismo razumeli neke eksperimentalne rezultate treba da dovoljno poznajemo oblast i imamo razvijene sposobnosti naučnog kritičkog mišljenja. U praksi do informacija o rezultatima istraživanjima dolazimo ili preko popularnih dnevnih časopisa i magazina koji uglavnom te informacije prikazuju senzacionalistički ili preko sajtova, blogova i predstavnika kompanija koje plasiraju neki proizvod i koji rezultate prikazuju pristrasno, to jest navodeći one koje im idu u korist.

Ako zaista čujete ili pročitate opšte zaključke i preporuke kompetentnih radnih grupa, saveta, raznih ministarstava zdravlja ovog sveta zaključak je manje više uvek isti: raznovrsna, balansirana ishrana, i kretanje.  Kompletna i raznovrsna ishrana je u stanju da pruži našem organizmu sve hranljive materije za kojima imamo potrebu. Svi znamo da čuvene piramide ishrane izgledaju tako jednostavno, ali da je u praksi malo teže organizovati ishranu po tom principu, jer avaj, nama se najviše sviđa da jedemo baš ono sa minijaturnog vrha a ponajmanje nam je do spanaća i tikvica sa prostranog dna piramide. Da li zato ili iz neke druge ljudske karakteristike zbog koje više verujemo bajalicama nego lekarima, životnim trenerima nego psiholozima i guruima nego nutricionistima,  prodavnice zdrave hrane su pune ljudi koji strpljivo čekaju red za razne biljke, prahove, semenje, zelene kafe, razne vrste glina, voda i moje omiljene goji bobice, koji nekako, makar za mene predstavljaju metaforu cele te priče o čarobnoj hrani. Izgleda da ljudi vole čuda. I to ne neki u takozvanim nerazvijenim plemenskim zajednicama, kršnim mediteranskim pastirskim selima, ili siromašnim naseljima u kojima su retki uspeli da se iškoluju. U sred glavnog grada, po moderno dizajniranim radnjama zdrave hrane (svojevrsne crkve poklonika alternativnih zdravstvenih pristupa) visoko obrazovan, racionalan svet čeka svoje đavolje kandže, sibirsku aroniju  u nadi, ili još bolje veri da će im promeniti život.

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv lekovitih bilja i tradicionalne medicine. Znam kako izgledaju radnje zdrave hrane, ali i znam šta znači ići tamo kao u svaku drugu radnju jer tu kupuješ lešnik i čaj kao što na pijaci kupuješ celer, a u ribarnici šarana, a šta znači kada ideš tamo kao u apoteku ili kod druida da se konačno osetiš bolje jer ti hronično nešto zdravstveno fali. Bila je to jedna stresna životna faza tokom koje sam bila konstantno kilava, te osim što sam izbacila laktozu iz ishrane, bila sam u iskušenju i da kupim srebrnu vodu (sreća pa me njena tadašnja cena urazumila). Onda se situacija razrešila, to jest ja sam je razrešila, moj digestivni sistem se vratio u normalu, infekcije su prestale da se vraćaju i reći ću vam samo da nije bilo do mleka (daleko od toga da su svi organski problemi psihičkog porekla, ali neki psihički problemi mogu ozbiljno da utiču na imunitet i zdravlje uopšte).

Dakle ti „magični“ proizvodi su po pravilu egzotični i praćeni ozbiljnim marketingom koji kreira iluziju kod potrošača da sadrže neku veoma neobičnu komponentu, misteriozne formule koja je ustanju da popravi zdravlje i odagna bolest. Uvek stižu iz nekih vrlo udaljenih krajeva sveta, iz Južne i Srednje Amerike, iz Sibira, s Dalekog istoka. Uglavnom su skupi i  reklamiraju ih kao „super-hranu“ iako objektivno ne sadrže ništa što se inače ne nalazi u hrani koja nam je inače svaki dan na raspolaganju. Umesto ubedljivih naučnih dokaza o efikasnosti tih čarobnih napitaka i sastojaka imamo svedočanstva poznatih osoba, glumaca, sportista o zadivljujućim rezultatima do kojih dovodi njihova upotreba – podmlađivanje, dobra forma na fizičkom a sreća na psihičkom planu.

Vratimo se mojim „omiljenim“ Goji bobicama. Postoje dve glavne vrste ove biljke, dolaze sa Tibeta iz Kine i koriste se u tradicionalnoj kineskoj medicini pre svega u tretmanu bolesti disajnih puteva, za stimulaciju imunog sistema i u obliku tonika. Konzumiraju se u sušenom stanju, cele ili u prahu. Sadrže solidne količine polifenola antocijanina (antioksidant) , likopena (takođe antioksidant),  dosta vlakana, neke dodatne vitamine i minerale. Antocijaninom su bogate razne vrste voća i povrća (šumsko voće, trešnje, paradajz, nar), paradajz je odličan izvor likopena, vlakna možemo naći u suvom voću, mahunarkama, povrću. Takođe, utvrđeno je i da neki proteini koje sadrže Goji bobice mogu izazvati ozbiljne alergijske reakcije kod pojedinaca, te bi o tome trebalo da povedu računa osobe sklone alergijama, ne samo zbog jeja već i zato što se ova biljka danas često koristi u kozmetičkoj industriji.

Gde je Goji, tu su i Čia semenke, koje rastu u Centralnoj i Južnoj Americi. Bogate su kalcijumom i omega – 3 masnim kiselinama. Istim masnim kiselinama bogata je pre svega i riba, a onda i suvo voće, dok su mleko , mlečni proizvodi, pijaća voda i biljke iz porodice kupusa dobar izvor kalcijuma. Kad smo kod kupusa, tu je i Kale, kupus karakterističnog lišća koji poseduje sulfatna jedinjenja koja imaju preventivna svojstva kada je reč o nekim tumorima, ali ista ta jedinjenja  sadrže i karfiol i brokoli.

Nema ničeg loše u tome da ishranu učinimo zabavnijom i raznovrsnijom, i u nju uključimo I egzotične namirnice, pa čak i zato što nam može dati iluzorni osećaj sigurnosti. Ali ne treba da zaboravimo da epiteti „super-hrana“ i „lekovita hrana“ proizvoljni i nezasluženi. Ne postoji „zdrava hrana“ postoji balansirana, zdrava IShrana.