Zavisnost od hrane

Jao, znas, ja sam zavisna (zavisan) od hrane”. To je rečenica sa kojom često započinju razgovor klijenti, a i prva stvar koju ponekad izgovore novi poznanici nakon što im kažem čime se bavim. Pomislim da mi je drago što to čujem, jer bih se u protivnom pitala da li je planeta sa koje su došli prijateljska ili ne. Svi mi smo zavisni od hrane, utoliko što je ona neophodna za naš opstanak. Otkud onda taj izraz i koje to stanje ljudi nastoje da opišu koristeci ga?

Zavisnost od hrane je termin kojim pojedini stručnjaci, a često i laici opisuju specifičan odnos nekih pojedinaca prema hrani. Moze se reći da je još uvek reč o naučnoj hipotezi, novijeg datuma, proizašloj iz opažanja da ponašanje nekih gojaznih ljudi, kao i osoba sklonih kompulzivnom prejedanju, liči na ponašanje osoba zavisnih od psihoaktivnih supstanci. U prilog toj ideji idu i eksperimentalni nalazi koji pokazuju da hrana, a naročito ona ukusna, visokokalorična, koju ponekad zovu i „hrana za dušu“ (comfort food), aktivira iste moždane puteve i centre za osecaj zadovoljstva kao i neke vrste opijata. U brojnim istraživanjima uočen je i razvoj tolerancije na zadovoljstvo koje hrana proizvodi (količina hrane koju je potrebno uneti da bi se postigao isti efekat s vremenom raste), gubitak konrole nad jelom, kompulzivno jedenje i nabavljanje hrane, zudnja za hranom, pokušaji apstiniranja. Ideja o zavisnosti od hrane je, izmedju ostalog, predstavljala jedan od argumenata i osnovu za eventualno uvođenje bolesti gojaznosti u najnoviju klasifikaciju (DSM – V) Američke psihijatrijske asocijacije kao bolesti zavisnosti. Ipak, zavisnost od hrane nije prihvaćena dijagnostička kategorija i ne postoji ni u jednom trenutno važećem klasifikacionom sistesmu bolesti, uključujući priručnik Svetske zdravstvene organizacije. Među postojećim dijagnostičkim kategorijama, konceptu zavisnosti od hrane najbliži je poremećaj kompulzivnog prejedanja.

Činjenica de je, za razliku od alkohola i narkotika, hrana nužna za preživljavanje, predstavlja značajnu prepreku uvođenju dijagnoze zavisnosti od hrane na osnovu sličnosti sa bolestima zavisnosti. S druge strane, sve češće čujemo da hrana za nekog više nije primarno izvor energije i prijatnosti, već polje na kome se manifestuju i odigravaju psihološki problemi. Pod pojmom zavisnosti od hrane laici, a i stručnjaci najčešće podrazumevaju opšti stav opsednutosti hranom. Kao i kod drugih oblika zavisnosti, hrana postaje centralna preokupacija osobe, utičući u velikoj meri na kvalitet života. Često je reč o sklonosti da se neprijatna stanja i osećanja ublaže jelom. Jedenje preuzima vreme određeno za druge aktivnosti, pa čak i izvršavanje obaveza. Pojedinci čak izbegvaju neke socijalne situacije ako pretpostavljaju da će tamo biti izloženi hrani kojoj neće moci da odole. Osoba ne može da obuzda svoju žudnju za hranom i nastavlja sa štetnim ponašanjem, uprkos neželjenim zdravstvenim, psihološkim i socijalnim posledicama. Tu je i prateći osećaj krivice, nastojanja da se prejedanju stane na put, hronične dijete u kombinaciji sa fazama prejedanja, jedenje krišom. Pokušaji uzdržavanja od određene vrste namirnica, ili nastojanja da se smanji količina unete hrane praćeni su napetošću, strepnjom, uznemirenošću. Treba pomenuti i da opisano ponašanje nije uvek praćeno gojaznošću.

Kao najznačajniji okidači za razvoj problema navode se stresne situacije i emocionalni faktori. Od najranijih dana, kada slatko majčino mleko u kombinaciji sa toplim zagrljajem pretvara agoniju u spokoj, učimo da povezujemo redukciju uznemirenosti sa hranom. Neki fiziološki nalazi pokazuju da hrana bogata mastima i šecerom može da otupi i ublaži stresni odgovor organizma. Pretpostavlja se da su zbog toga ljudi koji burno reaguju u stresnim situacijama podložni razvoju ove zavisnosti. U manjku zrelijih, efikasnijih strategija prevladavanja, unosom hrane visoke energetske gustine, oni se zapravo umiruju i umanjuju anksioznost. Slično, emocionalno jedenje je nastojanje da hranom umirimo, ili potisnemo neprijatne, ili nepoželjne emocije i stanja poput straha, besa, dosade, tuge, usamljenosti. Hrana, bilo u vidu samog čina jedenja, ili pripreme i čitave prateće okupiranosti dijetama, kilažom, krivicom može da bude dobra distrakcija koja nam skreće paznju sa nečeg važnog što nas zapravo muči, a sa čim izbegavamo da se suočimo.

Neki od simptoma takozvane zavisnosti od hrane su: žudnja za hranom uprkos osećaju sitosti, prejedanje tokom obroka, jedenje do granice “pucanja”, potonje osećanje krivice i srama nakon konzumiranja određenih namirnica, skrivanje obrasca jedenja od najbližih, konstantna preokupiranost hranom, vremenom, kolicinom i sadržajem obroka, konstantno “grickanje”, noćno jedenje, jedenje tokom gledanja televizije i telefonskog razgovora, povezivanje hrane sa nagrađivanjem i kažnjavanjem, hronični neuspeli pokušaji da se kontroliše jedenje ili eliminišu epizode prejedanja.

Iza jednog istog pojavnog oblika ponašanja, ili simptoma mogu ležati različiti problemi i uzroci, od akutne životne krize, preko sklonosti, ili obrasca ponašanja u određenim situacijama do poremećaja ishrane i drugih ozbiljnijih mentalnih poremećaja. Zbog toga i adekvatna terapija može da varira u trajanju i obuhvatnosti od psihološkog i nutricionističkog savetovanja, preko psihoterapije, a ponekada je potrebno uključiti i farmakoterapiju. U svakom slučaju važno je da osoba uči da osluškuje svoje telo, unutrašnja stanja i potrebe, da jede kada je gladna, a da sa emocijama i stresom izlazi na kraj na druge nacine. Terapija ne vodi uvek potpunom oporavku, ali moze, uz istrajnost klijenta rezultirati velikim pomacima, razvoju i boljem kvalitetu života.

Istraživanja pokazuju da hrana bogata šećerom, masno i slano ima najveći potencijal da nas drži u začaranom krugu zavisnosti, te se pojedine namirnice predstavljaju kao supstance opasne i moćne poput narkotika. Međutim, važno je istaći da, iako delom aktivira iste moždane puteve, čokolada, na primer, nije isto što i heroin. Veliki broj ljudi će je jesti u normalnoj kolicini, bez posledica po telesno i duhovno zdravlje. Hrana za nas ima mnogo značenja, ona je centralni deo društvenog zivota, proslava, specijalnih prilika. Porodični obrok ima čitav kontekst koji ima jako malo veze sa osetima gladi i sitosti, a mnogo više sa komunikacijom i razmenom osećanja unutar grupe. Naše iskustvo sa hranom formira se u detinjstvu i veoma je lično iskustvo. Kada je reč o problemima ishrane, psihološki faktori su, uz izuzetak nekih somatskih oboljenja, neizbežni, čak presudni.

Osećaj zadovoljstva koji imamo dok jedemo ukusnu hranu je bioloska datost. Evolutivno smo predodređeni da uživamo u masnoj i slatkoj hrani, jer nam je neophodna, bas kao sto nam je odbojan gorak ukus (većina otrova u prirodi je gorkog ukusa). Normalno je da nas ukusan obrok opusta. Hrana je od rođenja moćan umiritelj. Problem nastaje kada se jedna data, korisna psiho-fizioloska funkcija zloupotrebljava, odnosno previše i prečesto, neselektivno koristi u nedostatku alternativnih, razvojno zrelijih psiholoških mehanizama prevladavanja, ili pod uticajem razlicitih okolnosti i psiholoških problema. Tada, kao prinuda i izvor patnje i krivice hrana i prestaje da pruža uživanje i zadovoljstvo.