Stres, ishrana i dijete

Stres možemo definisati kao stanje u kome je poremećena unutrašnja psihofiziološka ravnoteža organizma i koje zahteva dodatno ulaganje napora radi njenog ponovnog uspostavljanja. Stresor je svaki nadražaj koji pojedinca dovodi u stanje stresa, pri čemu njihovo delovanje zavisi od subjektivnog značenja koji on za pojedinca ima, zbog čega jedan isti stresni događaj ne izaziva stres kod svake osobe. Veza između stresa i ishrane je veoma složena, a rezultati istraživanja su često kontradiktorni. Izgleda da stres može imati dvojak uticaj na unos energije, pa zavisno od prirode, intenziteta stresora i individualnih predispozicija može za posledicu imati prejedanje, odnosno nedovoljno unošenje hrane. Studije sprovedene na životinjama pokazuju da izazivanje visokog nivoa stresa dovodi do redukcije ishrane. I laboratorijska ispitivanja u kojima su subjekti bili ljudi pokazala su da ispitanici jedu manje kada su pod stresom. Studija mornarice Sjedinjenih američkih država o količini unete hrane tokom borbi pokazala je da u životno ugrožavajućim situacijama dolazi do pada energetskog unosa. U jednoj studiji koja je obuhvatala 158 ispitanika, svakodnevno su registrovani podaci o odnosu stresa i ishrane. Uočeno je da je pad apetita dominantan odgovor na stres.

Međutim, druge studije ukazuju na obrnut odnos. U istraživanjima na životinjama u kojima su kao stresori korišćeni socijalno ometanje i priklještenje repa životinje zabeleženo je povećanje unosa hrane. U istraživanju koje se bavilo odnosom između opaženog intenziteta stresa i potrebe za grickanjem kod studenata, čak 73 % ispitanika je navelo da stres povećava učestalost jela između obroka, a smanjuje potrebu za standardnim obrocima. I naturalističke studije stresa na radu ukazuju da su periodi velikog opterećenja poslom povezani sa povećanim unosom energije i to zasićenih masti i šećera. Neki stručnjaci povišen unos hrane vide kao način prevladavanja stresnih situacija, a stres smatraju potencijalnim okidačem hiperfagije i precipitirajućim faktorom gojaznosti kod dece i odraslih.

Kontradiktornu vezu između stresa i unosa hrane Stone i Brownell nazivaju „paradoksom jedenja pod stresom“ . Postoje dve hipoteze kao potencijalna objašnjenja opisanog paradoksa. Prvi, model opšteg efekta podrazumeva da stres generalno utiče na unos hrane, dok drugi, model individualnih razlika, predviđa da stres uzrokuje promene u obrascima jela samo kod podložnih, ranjivih pojedinaca. Neka istraživanja pokazuju da oko 30% ispitanika nakon stresnog događaja jede manje i mršavi, dok većina u stresnom stanju povećava unos hrane. Novija istraživanja usredsređena su uglavnom na odnos između odlika pojedinaca i različitih reakcija na stres. Na primer, dva istraživanja su potvrdila da je ispitni stres povezan sa povećanim unosom hrane kod devojčica, ali ne i dečaka. Suprotno, na osnovu podataka dobijenih u jednom longitudinalnom istraživanju zaključeno je će i žene na stres reagovati redukcijom unosa energije, naročito kada je reč o stresoru većeg intenziteta.

Veliki broj studija pokazuje da je stres povezan sa povišenim unosom hrane samo kod osoba na dijeti, a slična zapažanja stižu i iz naturalističkih studija o stresu na radu. U drugoj grupi istraživanja nije nađena potvrda za uticaj ustezanja od jela na stresom uzrokovano jedenje, već je naglašena uloga sklonosti ka emocionalnom jedenju kao važan faktor povišenog unosa hrane u eksperimentalno indukovanom stresnom stanju. Izgleda da značajnu ulogu igra vrsta i varijabilnost dostupne hrane. U jednoj studiji je pokazano da osobe na dijeti u stresnim situacijama jedu manje, nego što je zabeleženo u drugim istraživanjima, ali samo kada je dostupna niskokalorična hrana. Takođe, ispitivanja na životinjama pokazuju da ukoliko je u eksperimentu pacovu omogućeno da bira hranu poput masti ili šećera, stres dovodi do povećanog unosa isključivo tih hranljivih materija.

Dijeta, ili uzdržano hranjenje predstavlja dobrovoljne, svesne kognitivno kontrolisane napore da se unos hrane ograniči u cilju kontrole telesne mase. Mnoga istraživanja pokazuju da su svesna ograničenja u ishrani, merena skalom uzdržavanja, dosledan prediktor prejedanja u stresnim situacijama, pri čemu osobe koje su veoma sklone dijetama i ograničavanju unosa hrane pokazuju povišenje, a osobe koje jedu slobodno smanjenje unosa hrane tokom stresa. Međutim smatra se da ni psihološki stres po sebi ni uzdržavanja u jelu samostalno ne doprinose prejedanju u stresnim situacijama. Naime, pretpostavlja se postojanje nekog trećeg faktora, moguće biološkog porekla koji osobu čini posebno responzivnom na hranu u okruženju i proizvodi potrebu za uvođenjem ograničenja, a utiče i na tendenciju odgovaranja povišenom konzumacijom hrane u stresnim okolnostima, ali i drugim situacijama koje dovode do kognitivnog opterećenja.

Novija istraživanja koriste specifičnije mere uzdržavanja i drugih stavova u vezi sa ishranom i ukazuju na različite efekte uzdržavanja u jelu naspram emocionalnog jedenja. U jednom istraživanju je pokazano da je uzdržavanje povezano sa povećanim jelom nakon dejstva stresora, a emocionalno jedenje samo sa dejstvom ego – ugrožavajućeg stresora. U drugoj studiji, samo emocionalno jedenje bilo je povezano sa povišenim unosom slatkih i masnih namirnica nakon stresa. Moguće je da uzdržavanje pogoršava jedenje kao odgovor na karakteristike hrane i drugih stimulusa uključujući stres, dok emocionalno služi da poboljša negativne, na sebe usmerene emocije, to jest doživljaj negativne slike o sebi.

Izgleda da postoje i fiziološki korelati koji objašnjavaju uticaj uzdržavanja na smer promene preferencije za hranom pod uticajem stresa. Na primer, nekoliko studija pokazuje da je naglašeno kognitivno uzdržavanje povezano sa višim nivoima kortizola kod žena. Kako osobe na dijetetskom režimu uglavnom unesu isti broj kalorija kao i osobe koje uobičajeno jedu, nastojanja da se manje jede uglavnom su neuspeli pokušaji ograničenja unosa hrane, jer iako u normalnim okolnostima jedu manje, ove osobe pokazuju tendenciju da tu razliku nadoknade u stresnim situacijama. Iako jedenje pod stresom može da se odigrava nezavisno od dijetarnog uzdržavanja, visoki nivoi uzdržavanja mogu da pogoršaju uticaj stresa na sistem nagrađivanja, što rezultira većom potkrepljujućom vrednošću hrane u toj situaciji.