Sindrom hronične dijete

Prvi dan – samo devet viršli. Drugi dan – devet banana. Treći dan – devet jabuka. Jelovnik za četvrti dan je verovatno bio toliko strašan da sam potisnula sećanje na njega. Ipak sećenje na kombinaciju mučnine i gladi je ostalo. To je opis najgluplje dijete koju sam u životu držala. Bilo mi je šesnaest godina. Ne samo da nisam mogla da podnesem svoje telo, biće da sam ga mrzela. Samo nekome na koga ste baš ljuti biste servirali po tri viršle za svaki obrok. Bez hleba. Bez jogurta. Naročito ako je taj neko mlad organizam u razvoju koji vapi za hranljivim sastojcima.

No ostavimo na trenutak pitanje motivacije i netrpeljivosti po strani. Dijeta se pokazala uspešnom, onoliko koliko dijeta to može bude. Dakle, kratkoročno. Ubrzo je usledio period prejedanja praćen snažnim osećajem krivice. Zatim nova dijeta. Krug pakla na kome bi mi Dante pozavideo. Gde je pakao tu je i krivica. Samoprekor i samoprezir. Američki žurnal za kliničku ishranu taj krug naziva sindromom hronične dijete, a definiše ga kao naizmenično smenjivanje faza sa i bez dijete tokom perioda dužeg od dve godine. Sindrom prati opsednutost težinom i telesnim proporcijama. Reč hronično upućuje na činjenicu da je zapravo reč o večnoj dijeti, odnosno dijeti kao životnom stilu. Da li je moj problem bila slabost volje? Protiv te hipoteze govore dva argumenta. Prvo, ta pretpostavljena nedostatnost mog karaktera manifestovala se samo na polju ishrane. Drugo, ako preko 95% osoba šest meseci nakon uspešne dijete ipak povrati izgubljenu težinu, a oko 85 % žena makar jednom u životu drži dijetu, znači li to da patimo od kolektivnog moralnog posrnuća? Ne, to znači da je problem u samom konceptu dijete, a evo i zašto ona ne uspeva.

Iz rata protiv sebe nikako ne možete izaći kao pobednik. Najviše čemu možete da se nadate je iluzija o pobedi u ponekoj bitci. Dijete su vrhunski čin neprijateljstva prema samom sebi. Ako bolje razmislite sama najava dijete zvuči kao objava rata: “ Od sutra ( ponedeljka, sledeće nedelje, proleća, ili već nekog drugog termina u budućnosti) prestajem da jedem i počinjem naporno da vežbam. Vežbaću kao kineska gimastičarka, živeću na zelenoj kafi i zelenoj salati.” Vaše telo će ubrzo “shvatiti” da je na snazi vandredno stanje pa će najstojati da čuva svoje energetske rezerve, a vi možete da pretpostavite šta to znači.

Ljudi sa sindromom hronične dijete ležu, bude se, hodaju, a naročito jedu sa dva displeja u mislima. Jedan je displej njihove vage (ove savremene na radost našeg perfekcionizma prikazuju svaki gram), a drugi je onaj na digitronu u glavi koji služi za sabiranje kalorija. Cilj je da brojevi na oba budu što manji. Efekat je stresni odgovor organizma. Stres blokira sistem za varenje, zbog čega je moguće da se pored sve muke osećate kao da ste pojeli tri kamena, a ne tri dvopeka. Telo je izmučeno, ispošćeno, gladno, ali vi ste srećni jer vam kupaći kostim (ili maturska haljina) stoji kao cici s naslovnice.

Posle letovanja (svadbe, mature) priroda uzima danak vraćajući ravnotežu. Organizam je željan svega, esencijalnih masnih kiselina, proteina, ugljenih hidrata, vitamina i minerala, ali i ukusa mirisa, jednom rečju užitka u jelu. Kognitivna brana pada, vi se davite u bujici svojih potreba i jedete skoro sve što vam dođe pod ruku i nos pri čemu uglavnom imate pokrete iskusnog lopova i izbegavajući pogled, a sama akcija se odigrava jako brzo. Sve zajedno liči na krimi film u kome ste vi i zločinac i policajac i prolaznik koji se pravi da ništa ne vidi i ne čuje.

Kao što firme u kojima radimo i društvo u celini danas nastoje da se razvijaju po principu održivosti, tako i nama treba održiv odnos prema hrani. Takav odnos se gradi na osnovama ljubavi i samoprihvatanja. Na znanju, a ne iracionalnim uverenjima. Počinje se odmah i to upoznavanjem i nastanjivanjem svog tela, zavirivanjem u svoju dušu i pružanjem onoga što im je potrebno. Taj put nije uvek lak, ali kao i svi putevi kojima se ređe ide jedini vodi u valjanom smeru. Savetnik (trener, kouč) za psihologiju ishrane može biti vaš saputnik, vodič i mentor koji vam svojim priusustvom, veštinama i znanjima može taj put učiniti prijatnijim i pomoći vam da manje lutate.