Moć ritma

Ovaj tekst posvećujem svojoj prabaki Ljupki, pokojnom pradedi Dušku i letnjim danima koje sam provela sa njima u vikendici na obroncima Rudnika…

Pola osam ujutru. Sučevi zraci miluju krošnju oraha kraj prozora spavaće sobe unoseći miris joda i sveže pokošene trave. Pradeda budi mene i svoje dvoje unučića, mojih vršnjaka. Dok peremo zube, prabaka postavlja doručak. Jeli smo, obukli kupaće kostime, uzeli masku za ronjenje i loptu, izleteli u dvorište i postrojili se pored dedine „Ajkule“. Sa stopalima mokrim od rose i pogledom poput psa koji nestrpljivo čeka kraj vrata da ga vlasnik izvede u šetnju, posmatramo kako baka pruža dedi spisak za nabavku, on uzima prazne balone za vodu i pakuje torbu za hleb. Zatim nam ona maše i uz osmeh viče „vidimo se u 1 na ručku!“. Sedamo u kola, uvek jednako oduševljeni dok se zadnje sedište na kome sedimo automatski podiže. On uvek jednako ponosan na nas i njegov Citroen DS. Uz standardnu priču o hidraulici i drugim moćima dedinog ljubimca, stižemo u Ljig. Strpljivo smo ga pratili dok je kupovao namirnice, znali smo da bazen ionako radi tek od devet. Naročito smo ga rado pratili onim danima kada smo umesto doručka kod kuće, jeli pljeskavicu u gradu. Ljig nije najlepša varoš na svetu, da se ne lažemo, ali to parče mesa na ćumuru je bilo vredno posete.

Na bazen stižemo prvi, čuvari namiguju i puštaju nas deset minuta pre otvaranja. Malo stvari u životu se može porediti sa užitkom koji osećaš kada se ujutru prvi spustiš ski stazom, ili skočiš prvi u bazen tople, čiste banjske vode i prosto ne znaš na koju stranu pre da plivaš. Čitavo plavo, sveže prostanstvo samo za nas troje. Deda sedi u hladu i čita novine. Oko deset je vreme za sladoled.

U podne, na bazenu je nesnosna gužva, beton je vreo, van hlada previše toplo, mi smo ponovo u kolima, povlačimo se nazad u brda. Na vratima baka, na stolu postavljen ručak. Uvek je na snazi bilo pravilo da sve mora da se proba , a rečenicu „…a posle, ako ti se dopadne, a ti uzmi još“ i danas pamte svi u našoj familiji. Kada pospremi sto, opere suđe i uspe da nas nađe u dvorištu baka iznosi kolače. Najzgodnije su bile korpice sa orasima, mogli smo da ih jedemo prstima i ne prekidamo igru. Potom oni odlaze na popodnevni odmor, a mi u kuću gde se igramo dok je sunce najjače. Oko četiri deda odlazi u svoju radionicu, baka otvara pasijans, ili veze goblen, mi smo opet napolju. Tu negde oko večerenjeg dnevnika je i večera. Potom serija, film, knjiga, Riziko i spavanje.

Pradeda je preminuo pre sedam godina u osamdesetosmoj, prabaka je prošlog avgusta napunila devedesetpet godina. Preživeli su Drugi svetski rat, gubitke najmilijih, posleratnu krizu, devedesete, i prodaju Ajkule. Jeli su masno, slatko, slano, kiselo, pohovano, beli hleb. Tajna je u postojanju reda i poštovanju ritma tela. U ritualima. Ritam je svuda. U otkucajima naših srca, uzdisajima i izdisajima, hormonalnim promenama, plimi i oseci, mesečevim menama. Čitava priroda i živi svet u njoj pulsira proizvodeći brilijantnu harmoniju.

Moja prijateljica se vratila iz Francuske očarana lepotama, kulturom i hranom te zemlje. Jedna od zanimljivijih uspomena s putovanja bilo je upravo njeno neprijatno upoznavanje sa ritmom tamošnjeg svakodnevnog života. Sa ritualom, običajem. Naime, zanesena obilaženjem kulturno – istorijskih znamenitosti, tek oko pola tri popodne osvestila je svoju potrebu za hranom. Kako je za ručak na jugu Francuske rezervisan period od dva sata nakon podneva, nailazila je samo na zaključane prodavnice i bespogovorno odbijanje ugostitelja da posluže bilo kakav obrok do četiri sata. Nije bilo ni malo smešno, bila je to prava hipoglikemička agonija.

Mnoge kulture veoma ozbilno shvataju svoj popodnevni odmor, siestu, riposo, popodnevnu dremku. Fiziolozi znaju je između 2 i 5 popodne naša metabolička aktivnost najslabija, a telesna temperatura i nivo energije najniži. Između 4 i 6 časova poslepodne, metabolizam se polako ubrzava, telesna temperatura raste, a mi osećamo da se energija vraća. Tada je idealno vreme za kafu, ili čaj jer kofein prija organizmu koji se budi.

Milioni dolara su potrošeni na istraživanja sa ciljem da se razume i objasni „Francuski paradoks“, to jest činjenica da Francuzi, koji unose dosta masnoća i svakodnevno piju vino, imaju smanjenu učestalnost kardiovaskularnih oboljenja. Iako su ponuđena brojna objašnjenja, a studiji koja stoji iza nalaza upućene brojne metodološke zamerke, svakako ne treba zaboraviti na moć reda i poštovanja cirkadijalnog ritma. Iz sličnog razloga, to jest ustaljenosti prehrambenih navika među Italijanima, u njihovom McDonald’s-u srešćete uglavnom turiste.

Kakvi su prehrambeni običaji u vašem domu? Kom bakinom specijalitetu ste se vi najviše radovali?