Mali izbirači

Neću! Bljak! Ja to ne jedem! Čvrsto stegnute usne, ili isplažen jezik, prekrštene ruke, na licu se smenjuju izrazi gađenja i ljutnje.

Zvuči poznato?

Preferencija i odabir hrane spadaju u centralne teme psihologije ishrane, koja nutritivne izbore čoveka i njegovih mladunčića posmatra u širem evolutivnom kontekstu, to jest kao specijalni slučaj prehrambenih problema svaštojeda. Priroda je nekim životinjama namenila prilično siromašan i monoton meni. Ekstreman primer za to su koale, koje se hrane isključivo lišćem aloje, i džinovske pande koje jedu samo bambus. Dobra strana njihove strategije je to što na šumskoj trpezi lako identifikuju svoju hranu čime su pošteđeni različitih rizika koje sa sobom nosi konzumacija nove hrane, naročito trovanja. S duge strane, ukoliko bi u prirodi ponestalo bambusa i aloje, naši krzneni drugari bi bili u gadnom problemu. Za razliku od njih, mi svaštojedi (omnivori), jedemo sve, od aloje i bambusa do kolenice i ajvara, zbog čega će nas se, kao i pacova, ova planeta teško otarasiti. Međutim, ova evolutivna prednost sa sobom nosi ni malo jednostavan zadatak – da naučimo da razlikujemo hranu od nejestivih stvari. Tu kompleksnu misiju priroda nam dodeljuje tokom jedne od najtetežih razvojnih drama u životu svakog sisara, to jest tokom perioda odvikavanja od dojenja.

Kada odrasli procenjuju da li je neka supstanca hrana ili ne, vode se nizom složenih kriterijuma. Jedan od njih čine čulne i afektivne karakteristike hrane. Ovaj kriterijum je mahom urođen zbog čega od rođenja pokazujemo preferenciju za slatko i averziju prema gorkom ukusu. Drugi kriterijum se odnosi na očekivane posledice konzumacije hrane, poput mogućnosti da je otrovna. Treći kriterijum je društveno oblikovan i obuhvata različite ideje o tome šta je prihvatljivo tretirati kao hranu u određenoj kulturi. Odojčad i bebe u ranoj fazi odvikavanja od dojenja, tokom koje je izbor hrane sasvim na roditeljima pošteđeni su odlučivanja. Sa porastom nezavisnosti, kao i uvek, raste i breme odgovornosti. A kako nam je priroda pomogla?

Kako je za svaštojede značajno da nauče da identifikuju toksičnu hranu, priroda nas je obdarila posebnim sposobnostima učenja. Tako su pacovi u stanju da selektivno povežu ukus nove hrane sa simptomima bolesti koji su se pojavili nekoliko sati nakon jela zbog čega je potreban niz ponovljenih iskustava sa tom hranom, uz odsustvo simptoma da bi je ponovo jeli. Najneprijatnija bolest koju sam preležala je gnojava angina. Neposredno pred pojavu prvih simptoma, jela sam kuvani kukuruz čiji miris, a naročito ukus tokom narednih godina nisam mogla da podnesem. Još jedna karakteristika prehrambenog ponašanja mnogih svaštojeda je neofobičnost. Neofobija je zazor, strah od uvođenja nepoznatog. Kada pacov naiđe na nepoznatu hranu, najpre je uopšte neće jesti. Vremenom će probati male uzorke te hrane povećavajući unos, samo ako je prethodni test prošao bez posledica.

Verujem da niste oduševljeni što kroz priču o ishrani vaše dece uporno promiču pacovi, ali ni pacovi nisu oduševljeni ulogom ekperimentalne životinje koja im je dodeljena, jer su mnoge njihove genetske, biološke i ponašajne karakteristike slične ljudskim. Među njima je i prehrambena neofobija. Mala deca (kojoj nekada tepamo sa “mišu moj”) teško prihvataju novu hranu. U jednom istraživanju je pokazano da 69% dvogodišnjaka odbija da proba novu hranu, da bi na uzrastu od tri godine taj procenat pao na 29 %, a među petogodišnjacima sveo na nulu. Pošto reč fobija upućuje na strah, grupa naučnika je proverila pretpostavku da je neofobija u ishrani povezana sa anksioznošću i stidljivošću. Uočili su postojanje slabe, ali statistički značajne povezanosti između stidljivosti i neofobije kod dece, kao i značajnu povezanost neofobije i anksioznosti kod devojčica i odraslih anksioznih ispitanika.

Nova hrana može deci postati poznata i prijemčiva, ali za to je potrebno vreme, strpljenje, razumevanje i kontinuirano izlaganje hrani bez vršenja pritiska. Slično važi i za odrasle osobe. Da bismo neku hranu prihvatili moramo je probati, a preferencija za nju počinje da se menja nakon 10 do 20 degustacija. Do sada sam probala silantro 10 puta, dakle još uvek ima nade da se sprijateljimo.

Šta raditi ako vaše dete neće ni da proba neku vrstu hrane?

Pošto je reč o strahu od nepoznatog, familijarizacija i vaš opušten stav su od ključnog značaja. Pokušajte da mu iznova servirate malu količinu te hrane na tanjir i dopustite da samo odluči da li će je odatle uzeti, ili ne. Ako ne želi ni da je dodirne viljuškom, to je uredu. Uvek se postarajte da se pored “eksperimentalnog” sastojka na tanjiru nađu i dva, tri jela koja vaše dete voli.

Kada primetite da je na putu da konačno proba novo jelo, ohrabrite ga i recite mu da slobodno može da ispljune zalogaj ako mu se ne dopadne. Ne brinite, ponekad su potrebni meseci da dete proširi svoj meni. Do tada zadržite opušten stav i stavite vašem detetu do znanja da uživate u njegovom društvu za stolom. Trudite se da tokom i nakon jela ne naglašavate šta sve vaše dete nije pojelo.

Ako mislite da je vaše dete razmaženo i bahato, jer neće da jede boraniju, kada pred njega stavite tanjir te dinstane biljke zelene boje i neobičnog oblika, u svoj sipajte pohovane skakavce, ili pržene mrave i navalite! Savet ne važi ako ste Kinez.