O slatkom i gorkom u našem životu…

“Čašu meda jošt’ niko ne popi, što je časom žuči ne zagrči;…

Za Ivu B.

 

… čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju”.

Ovaj Njegošev citat je verovatno najpoznatija metafora u kojoj je preko senzacija gorkog i slatkog ukusa izražena misao da je život obeležen (psiholozi bi dodali – i razvoj uslovljen) preplitanjem prijatnih i neprijatnih iskustava i emocija. Primeri su brojni: gorka uspomena, gorka rana, gorko iskustvo, gorak život, “ostala je samo gorčina”, “ogorčen sam”. I suprotno – sladak život, slatki snovi, “slatko sam se nasmejao”, “kako je slatka!”.

Većina ljudi radije bira i više voli slatka iskustva u poređenju sa gorkim. To je sasvim razumljivo s obzirom na to da sva bića na planeti Zemlji teže da dožive zadovoljstvo i izbegnu bol. Takođe, većina ljudi više uživa u slatkoj nego u gorkoj hrani. Gorak ukus u ustima nije osećaj koji bismo želeli da ponavljamo u bilo kom obliku. Postoji li ipak neka korist od neprijatnih iskustava?

Jedno od prvih neprijatnih osećanja koje smo u životu iskusili bio je osećaj hladnoće nastao usled telesne odsutnosti majke. Gde nije dodir i toplota majčine kože, tu je hladno, tu je strah i praznina. Međutim to isto osećanje hladnoće pomaže bebi da formira jednu od najranijih skica predstave o granicama svog tela. Osećanje hladnoće je ujedno i osećanje ruba, površine tela na kojoj se hladnoća oseća. Ritmičko smenjivanje majčinog prisustva i odsustva ključno je za formiranje predstave o granicama našeg tela čime na neki način biva uokviren i naš prvobitan psihofizički self, to jest telesno samoosećanje. Pojednostavljeno rečeno, zauvek ostati u toplom majčinom zagrljaju značilo bi ostati u simbiozi sa njom, roditi se fizički, ali ne i psihološki. Za naše psihološko rođenje i razvoj nužno je razdvajanje, separacija. Preduslov separacije je optimalna frustracija, optimalna nezadovoljenost naših potreba, povremena nedostupnost toplog , slatkog mleka, neprijatnost. Otpor okruženja kojim nam život stavlja do znanja da svet nije pod kontrolom naših fantazija, da postoji granica, prostor, praznina između nas i drugog. To je prvi, razvojno neophodan udarac koji biva zadat našem narcizmu. Psihološko postajanje je bolno. Bol, sposobnost tugovanja i podnošenja neprijatnih osećanja nužni su za formiranje naše ličnosti.

Činjenica da je većina otrovnih sastojaka u prirodi gorkog ukusa, verovatno je glavni razlog zbog kog nas je priroda opremila čulnim ćelijama koje su specijalizovane za njegovo prepoznavanje. Međutim, kao što postoji razlika između ekstremno nepoželjnih, traumatičnih iskustava koja u našoj duši mogu da ostave nepremostivi ambis i optimalne frustracije koja pravi pukotine preko kojih zidamo mostove svog identiteta, tako je i u ishrani važno pitanje mere. Baš kao što su neprijatna osećanja korisna za našu psihu, tako su i neke gorke supstance u prirodi veoma hranljive za naše telo u određenim količinama. Pojedine gorke biljke kao maslačak, čičak, potočarka, radič, aloja, korijander i rukola stimulišu varenje, povoljno utiču na zdravlje jetre, regulišu metabolizam šećera, poboljšavaju apsorpciju hranljivih materija i jačaju imunitet.

Ne čudi što savremenu kulturu koja se zasniva na nesposobnosti da se tuguje i nastojanju da se izbegnu neprijatna osećanja karakteriše i preterana konzumacija šećera. Međutim pošto slatko ne ide bez gorkog, zadovoljstvo bez bola, ljubav bez straha, nada bez očaja, a život bez smrti, koliko god se različitim adikcijama, anesteticima i životnim stilom zasnovanim na ideji o večnoj mladosti i vitkosti održavali u iluziji da vreme ne teče, u realnosti čaša žuči ( ili šaka pelina) je tu. Gorka posledica takvog života je odricanje od sopstvene autentičnosti, jer udaljavajući se od suočavanja sa neprijatnim činjenicama i osećanjima, udaljavamo se od života.

I na kraju, najpoznatija gorka hrana nije sasvim gorka, već je kombinacija gorkog i drugih ukusa, a uz malo kurinarske veštine možete napraviti “smješanu”prijatnu za nepca. Ne čine li gorka iskustva ono lepo u životu vrednijim?

 

Korišćeni tekstovi:

Dimitrijević, A. (2008). Narcizam i tugovanje. Psihijatrija danas 40, str. 75 – 89.

Jevremović, P. (1998). Telesna shema, telesno ja, self. U Psihodinamska razvojna psihologija ( Kondić, ed.). Plato, str. 91-117, Beograd.