“Ovo nisam pravi (prava) ja”

Verovatno ste nekada čuli kako neko od kolega, rođaka, prijatelja, ili klijenata izgovara ovu rečenicu. Možda ste i sami pomslili nekada nešto slično. Gledate tog Houdinija i pitate se “A ko si ti, i ko je onda ova osoba preda mnom?”.

Izjava nije filozofska zagonetka, niti poziv na skidanje maske socijalno uslovljene pristojnosti. Naime, nije reč o tome ko je neko, već gde je. To “pravo ja” može biti u prošlosti, vitko, mlado i detinje bezbrižno, dok se “nepravo ja” setno osvrće za njim proklinjući satove kao kapetan Kuka. Često je “pravo ja” u onoj tački u budućnosti u kojoj će prema sopstvenim uverenjima i proračunima dotična osoba početi da živi. Ta tačka se određuje prema različitim kriterijumima – kada se zaposlim, kada diplomiram, kada zaradim odeređenu svotu novca, a neretko i – kada smršam. U njega, aktuelno prisutno biće nepoznatog identiteta, gleda čežnjivo, sa povećom dozom očekivanja. Jedna moja poznanica, pametna i atraktivna žena, je u novčaniku nosila svoju desetak godina staru fotografiju koju bi svom novom poznaniku, ili poznanici ubrzo pokazala ponosno komentarišući svoju nekadašnju kilažu. Ne samo da ona nije bila tu, nego se potrudila da je ni njeni sagovornici ne vide.

Ponekad je teško biti u svojoj koži. Ponekad je teško prihvatiti svoje telo. Zapravo to je celoživotni zadatak. Telo se menja. Svaka životna faza postavlja novi zadatak adaptacije na ono što nam donosi. Za razliku od uma koji može da putuje kroz vreme, telo može da bivstvuje samo sada i ovde. To je njegova mudrost. Telo ne ume da vara. Ako želimo da promenimo bilo šta u svom životu ili na svom telu treba najpre da naučimo da budemo prisutni u njemu. Milioni ljudi širom sveta uporno i bezuspešno pokušavaju da skinu kilograme koje doživljavaju kao strano tkivo i ne mogu da prihvate kao svoje. Možemo li se odreći nečeg što nije naše?